37. Biblija – naša zaštita

»Zakon i svedočanstvo tražite, ako li ko ne govori tako, njemu nema zore!« (Isaija 8,20) Pripadnici Božjeg naroda upućeni su na Pismo kao na svoju zaštitu od uticaja lažnih učitelja i zavodljive moći duhova tame. Sotona se služi svim sredstvima da spreči ljude da steknu poznavanje Biblije, jer njene jasne izjave otkrivaju njegove prevare. Prilikom svakog oživljavanja Božjeg dela knez zla pojačava svoju delatnost, a upravo sada ulaže poslednje napore u završnoj borbi protiv Hrista i Njegovih sledbenika. Poslednja velika obmana uskoro će se odigrati pred našim očima. Antihrist treba da učini svoja čudesna dela svima na vidiku. Falsifikat će biti tako sličan originalu da niko neće biti u stanju, osim uz pomoć Svetoga pisma da uoči razliku među njima. Zato svaku izjavu i svako čudo treba oceniti na temelju njegovog svedočenja.

Oni koji se budu trudili da poslušaju sve Božje zapovesti, suočiće se s protivljenjem i ismejavanjem. Moći će da opstanu jedino u Bogu. Da bi izdržali nevolje koje su pred njima, moraju da upoznaju Božju volju onako kako je otkrivena u Njegovoj reči, jer Boga mogu da poštuju jedino kada pravilno shvate Njegov karakter, Njegovu vladavinu, Njegove namere i kada se ponašaju u skladu sa tim saznanjima. Niko osim onih koji su ojačali svoj um biblijskim istinama, neće opstati u poslednjem velikom sukobu. Svaka duša biće stavljena na probu – da li će više slušati Boga nego ljude? Odlučujući trenutak je pred vratima. Da li su naše stope utvrđene da steni Božje nepromenljive Reči? Da li smo spremni da hrabro ustanemo u odbranu Božjih zapovesti i vere Isusove?

Spasitelj je pre svoga raspeća objasnio svojim učenicima da treba da bude pogubljen, ali i da ustane iz groba, i anđeli su tom prilikom bili prisutni da Njegove reči utisnu u misli i srca učenika. Međutim, oni su očekivali zemaljsko oslobođenje od rimskog jarma, i nisu mogli da podnesu misao da će Onaj u koga su polagali sve svoje nade pretrpeti sramotnu smrt. Reči koje je trebalo da zapamte, prognali su iz svojih misli, i kada je nastupilo vreme probe, nisu bili spremni. Isusova smrt potpuno je uništila njihovu nadu kao da im nikada nije ni govorio o njoj. I pred nama je budućnost osvetljena u proročanstvima isto tako jasno kao i pred učenicima posle Njegovih reči. Događaji povezani s krajem vremena milosti i delom pripreme za vreme nevolje jasno su nam prikazani. Međutim, mnogi ljudi ne razumeju ove važne istine kao da im nikada nisu ni bile otkrivene. Sotona se trudi da im ukrade svaku misao koja bi ih mogla umudriti za spasenje, pa će ih vreme nevolje zateći potpuno nespremne.

Kada šalje opomene koje su toliko važne da su predstavljene anđelima koji lete posred neba, Bog od svake razumne osobe očekuje da ih posluša. Strašne kazne izrečene protiv onih koji se klanjaju zveri i njenoj ikoni (Otkrivenje 14,9-11), treba da pokrenu sve ljude da marljivo proučavaju proročanstva da bi pronašli šta znači žig zveri i kako mogu da ga izbegnu. Međutim, mnoštvo ljudi zatvara svoje uši da ne čuje istinu i okreće se nestvarnim pričama. Apostol Pavle izjavljuje, govoreći o poslednjim danima: »Jer će doći vreme kada zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim željama nakupiti sebi učitelje kao što ih uši svrbe.« (2. Timotiju 4,3) Takvo vreme je nastupilo. Mnogi ljudi ne žele da čuju biblijsku istinu, zbog toga što se suprotstavlja željama njihovog grešnog, svetovnošću zauzetog srca, pa im sotona šalje prevare za kojima čeznu.

Međutim, Bog će na Zemlji ipak imati svoj narod koji će uzdizati Bibliju i samo Bibliju kao merilo svake nauke i osnovu svih reformi. Mišljenje učenih ljudi, naučni zaključci, razna kreda ili odluke crkvenih sabora, isto tako mnogobrojni i neusaglašeni kao i Crkve koje ih zastupaju, glas većine – ni jedno od toga niti sve zajedno ne može biti dokaz za ili protiv bilo koje tačke verovanja. Pre nego što prihvatimo bilo koju nauku ili pravilo, moramo kao njegovu potvrdu, zahtevati ono jasno »Tako reče Gospod!«

Sotona nastoji da čovekovu pažnju usmeri na ljude umesto na Boga. On navodi ljude da gledaju na biskupe, sveštenike, profesore teologije kao na svoje vođe, umesto da sami istražuju Pismo i ustanove šta je njihova dužnost. Sotona, upravljajući mislima tih vođa, može da utiče na mnoštvo i da ga usmerava prema svojoj volji.

Kada je Hristos došao da izgovori reči života, narod ga je radosno slušao, i mnogi, čak i među sveštenicima i glavarima, poverovali su u Njega. Međutim, svešteničke starešine i vodeći ljudi u narodu odlučili su da osude i odbace Njegova učenja. Iako su doživeli neuspeh u naporima da pronađu neku optužbu protiv Njega, iako nisu mogli da ne osete božansku silu i mudrost kojima su bile praćene Njegove reči, stavili su na sebe oklop svojih predrasuda, i odbacili najjasnije dokaze Njegovog mesijanstva, jer bi u protivnom morali da postanu Njegovi učenici. Ovi Isusovi protivnici bili su ličnosti koje su ljudi iz naroda od svojih malih nogu bili naučeni da poštuju, pred čijim autoritetom su navikli da saginju glavu. Zato su se i pitali: »Kako to da naši glavari i učeni književnici ne veruju u Isusa? Zar ga ti pobožni ljudi ne bi prihvatili kada bi zaista bio Hristos?« Upravo je uticaj ovakvih učitelja naveo jevrejski narod da odbaci svoga Otkupitelja.

Duh koji je pokretao ove sveštenike i glavare i danas utiče na mnoge koji se hvale svojom pobožnošću. Oni odbijaju da ispitaju biblijska svedočanstva koja se odnose na posebne istine za naše vreme. Ukazuju na svoju brojnost, bogatstvo i ugled, i prezrivo gledaju na predstavnike istine kao na malobrojne, siromašne i neugledne, kao na ljude koje njihova vera odvaja od sveta.

Hristos je prorekao da nezakonito prisvajanje vlasti, svojstveno književnicima i farisejima, neće nestati posle rasejanja Jevreja. On je proročki gledao na buduće delo uzdizanja ljudskog autoriteta, na njegov pokušaj da zavlada ljudskom savešću, što se tokom svih vremena pokazalo kao strašno prokletstvo za Crkvu. Njegova teška osuda upućena književnicima i farisejima, Njegova opomena narodu da ne sledi svoje slepe vođe, zapisane su i kao opomena budućim naraštajima.

Rimska crkva jedino je svom sveštenstvu priznala pravo da tumači Bibliju. Upornim tvrđenjem da su jedino klerici osposobljeni da objašnjavaju Božju Reč, Crkva je uskratila Bibliju običnom narodu. Iako je reformacija dala Bibliju svima, ipak je ovo neobično pravilo, koje je postavio Rim, zaustavilo mnoge protestante u raznim protestantskim Crkvama da samo istražuju Sveto pismo. Od njih se očekuje da biblijska učenja prihvate onako kako ih je njihova Crkva protumačila, tako da se hiljade vernika ne usuđuju da prihvate bilo šta, iako je jasno otkriveno u Bibliji, što se suproti verovanju ili utvrđenom učenju njihove Crkve.

Iako Biblija u mnogo tekstova ukazuje na lažne učitelje, mnogi su na ovaj način spremni da sveštenstvu povere staranje o svojoj duši. Danas ima na hiljade vernika samo po imenu, koji ne mogu da pronađu nikakav drugi razlog za svoje verovanje osim da su ih tako poučile njihove verske starešine. Oni prolaze pored Spasiteljevih učenja ne obraćajući na njih skoro nikakvu pažnju, dok skoro neograničeno poverenje poklanjaju rečima svojih sveštenika. Međutim, da li su njihovi sveštenici nepogrešivi? Kako svoju dušu možemo poveriti njihovom vođstvu ukoliko iz Božje Reči nismo saznali da su zaista svetlonoše? Nedostatak moralne snage da skrenu s ugažene staze svetovnosti, navodi mnoge da slede učene ljude, a svojim oklevanjem da sami započnu istraživanje postaju beznadežno sputani lancima zabluda. Oni vide da je istina za ovo vreme jasno objavljena u Bibliji, osećaju silu Svetoga Duha koja prati njeno objavljivanje, a ipak dozvoljavaju da ih protivljenje sveštenstva odvrati od videla. Iako su im i razum i savest osvedočeni, ove zavedene duše ne usuđuju se da misle drugačije od svog propovednika, i tako njihovo rasuđivanje, njihovi večni interesi, padaju kao žrtva neverovanja, oholosti i predrasuda drugih.

Sotona ima mnogo načina kojima se služi da uz pomoć ljudskog uticaja zarobi svoje žrtve. On privlači mnoge ljude na svoju stranu vezujući ih svilenim nitima naklonosti prema onima koji su neprijatelji Hristovog krsta. Bez obzira na vrstu tih veza, možda roditeljskih, sinovskih, bračnih ili društvenih, posledice su uvek iste, jer se protivnici istine služe svojom moći da zavladaju savešću, a duše koje se nalaze pod njihovom vlašću nemaju dovoljno hrabrosti ili samostalnosti da poslušaju svoja uverenja o dužnosti.

Istina i proslavljanje Boga nerazdvojno su povezani, u skladu s time nama nije moguće, ako nam je Biblija nadohvat ruke, da slavimo Boga svojim pogrešnim uverenjima. Mnogi tvrde da nije važno šta ko veruje, ukoliko živi pravednim životom. Međutim, život se oblikuje verom. Ukoliko su nam videlo i istina nadohvat ruke, a mi zanemarimo da iskoristimo priliku da ih čujemo i razumemo, onda ih zaista odbacujemo; mi biramo tamu umesto videla.

»Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti.« (Priče 16,25) Neznanje nije nikakav izgovor za zabludu ili greh, kada postoje sve mogućnosti za upoznavanje Božje volje. Zamislimo da neki čovek putuje i stigne u mesto u kome se ukršta nekoliko puteva sa putokazima koji pokazuju kuda svaki od njih vodi. Ukoliko zanemari putokaze i krene putem koji se njemu čini prav, ipak će se, bez obzira na svoju iskrenost, verovatno naći na pogrešnom putu.

Bog nam je dao svoju Reč da bismo se upoznali s njenim učenjem i saznali šta On traži od nas. Kada je neki zakonik došao Isusu i postavio mu pitanje: »Šta da činim da dobijem život večni?« Spasitelj mu je usmerio pažnju na Pismo, govoreći: »Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš?« Neznanje neće opravdati ni stare ni mlade, niti ih osloboditi kazne propisane za kršenje Božjeg zakona; jer imaju u rukama imaju veran prepis toga Zakona, njegovih načela i zahteva. Nije dovoljno imati dobre namere, nije dovoljno činiti samo ono što čovek smatra da je pravo ili što mu je propovednik rekao da je pravo. Njegovo spasenje je u pitanju, i zato svako mora da istražuje Pismo. Bez obzira koliko su jaka njegova uverenja, koliko god da je uveren da njegov propovednik zna šta je istina, to nije temelj na kome bi trebalo da zida. On ima kartu na kojoj je označen svaki putokaz na njegovom putu prema Nebu i zato ne sme da nagađa ili da pretpostavlja.

Prva i najviša dužnost svakog razumnog stvorenja je da iz Svetog pisma sazna šta je istina, i da onda hodi u tom videlu i ohrabri i druge da pođu za njegovim primerom. Bibliju treba, iz dana u dan, marljivo proučavati, udubljujući se u svaku misao i upoređujući tekst sa tekstom. Uz božansku pomoć sami treba da stvorimo svoje mišljenje, jer ćemo sami i odgovarati pred Bogom.

Istine koje su najjasnije otkrivene u Bibliji, učeni ljudi zaogrnuli su sumnjom i tamom, oni isti učeni ljudi koji su, smatrajući da raspolažu velikom mudrošću, govorili da Biblija ima mistično, tajno, duhovno značenje koje nije uočljivo iz upotrebljenih reči. Ti ljudi su lažni učitelji. Upravo takvima Isus je kazao: »Zato li se vi varate što ne znate pisma ni sile Božje!« (Marko 12,24) Biblijski jezik se mora objašnjavati jedino u skladu s njegovim očiglednim značenjem, osim ako nisu upotrebljeni simboli ili slike. Hristos je obećao: »Ko hoće njegovu volju tvoriti razumeće je li ova nauka od Boga!« (Jovan 7,17) Kada bi ljudi prihvatili biblijski tekst onako kako je napisan, kada ne bi bilo lažnih učitelja da zavode i zbunjuju ljudski um, moglo bi se obaviti delo koje bi obradovalo anđele i dovelo u Hristovo stado hiljade i hiljade onih koji sada lutaju stazom zablude.

Prilikom proučavanja Biblije treba da napregnemo sve snage svoga uma, treba da uposlimo svoj razum da shvati dubine Božje, onoliko koliko je to smrtnom čoveku moguće, ali ne smemo zaboraviti da samo dečija poslušnost i pokornost predstavljaju duh pravog učenika. Teškoće sa biblijskim tekstom nikada se ne mogu rešavati istim metodama kojima se služimo prilikom rešavanja filozofskih problema. U proučavanje Biblije ne smemo se upuštati sa istim samopouzdanjem s kojim prilazimo području nauke, već se molitvom i oslanjajući se na Boga, sa iskrenom željom da upoznamo Njegovu volju. Moramo dolaziti s poniznim i poučljivim duhom da bismo stekli znanje od velikog JA SAM. U protivnom, zli anđeli zaslepiće naš um i otvrdnuti naše srce tako da istina neće uticati na nas.

Mnogi delovi Biblije koje su učeni ljudi proglasili tajnom ili ih zanemarili kao nevažne, puni su utehe i pouke onome koji se učio u Hristovoj školi. Jedan od razloga zašto mnogi teolozi nemaju jasnije razumevanje Božje Reči krije se u njihovom zatvaranju očiju pred istinama koje ne žele da sprovedu u život. Razumevanje biblijske istine ne zavisi toliko od snage intelekta koji je uključen u proučavanje, već od iskrenosti namere, od duboke čežnje za pravednošću.

Bibliju nikada ne treba proučavati bez molitve. Samo Sveti Duh može nas navesti da osetimo važnost onoga što se lako razume, ili nas sprečiti da iskvarimo istine koje su teške za razumevanje. Služba nebeskih anđela ogleda se u pripremi našeg srca da shvati Božju Reč, tako da budemo oduševljeni njenom lepotom, upozoreni njenim opomenama, oživljeni i ojačani njenim obećanjima. Molitva koju je izgovorio psalmista treba da postane i naša: »Otvori oči moje da bih video čudesa zakona tvojega!« (Psalam 119,18) Iskušenja često izgledaju nesavladiva zato što čovek, koji je zanemario molitvu i proučavanje Biblije, ne može odmah da se seti Božjih obećanja i da se tako biblijskim oružjem odupre sotoni. Međutim, anđeli se neprestano nalaze oko onih koji su spremni da budu poučeni božanskim istinama i da ih u vreme velike potrebe podsete na neophodne istine. Prema tome, kada neprijatelj navali kao reka, »duh će Gospodnji podignuti zastavu nasuprot njemu«. (Isaija 59,19)

Isus je obećao svojim učenicima: »A utešitelj, Duh Sveti, kojega će otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh.« (Jovan 14,26) Međutim, Hristova učenja prethodno moraju da se urežu u sećanje da bi Božji Duh u vreme opasnosti mogao da nas podseti na njih. David je rekao: »U srce svoje zatvorio sam reč tvoju da ti ne grešim!« (Psalam 119,11)

Svi koji visoko cene svoje večno dobro treba da onemoguće svaki napad sumnje. Napadima će biti izloženi i sami stubovi istine. Skoro je nemoguće ostati izvan domašaja ruganja i lukavstva, podmuklih i zaraznih učenja savremenih nevernika. Sotona svoja iskušenja prilagođava svim klasama. On neobrazovane napada ruganjem i podsmehom, dok obrazovane dočekuje naučnim primedbama i filozofskim shvatanjima, sračunatim da izazovu nepoverenje ili prezir prema Pismu. Čak se i mladi sa vrlo oskudnim iskustvom usuđuju da izraze sumnje u osnovna hrišćanska načela. To mladalačko neverstvo, bez obzira koliko je plitko, širi svoj uticaj. Mnogi su tako bili navedeni da se rugaju veri svojih otaca i da prezru Duh blagodati (Jevrejima 10,29). Mnogi mladi život, koji je obećavao da bude na čast Bogu i blagoslov svetu, bio je zatrovan dahom neverstva. Svi koji se pouzdaju u ohole odluke ljudskog razuma, koji zamišljaju da mogu da objasne božanske tajne i dopru do istine bez Božje mudrosti, svakako da će se zaplesti u sotonine zamke.

Živimo u najsvečanijem razdoblju istorije ovoga sveta. Sudbina čovečanstva koje živi na ovoj Zemlji uskoro će biti odlučena. Naše buduće blagostanje, ali i spasenje drugih duša zavise od puta kojim sada idemo. Nama je neophodno vođstvo Duha istine. Svaki Hristov sledbenik treba ozbiljno da se upita: »Gospode, šta želiš da činim?« Mi se u postu i molitvi moramo poniziti pred Gospodom, duboko razmišljati o Njegovoj Reči, a posebno o prizorima suda. Sada treba da težimo za dubokim i živim iskustvom u onome što je Božje. Nemamo vremena za gubljenje. Događaji od životne važnosti zbivaju se svuda oko nas, nalazimo se na sotoninom začaranom tlu. Božji stražari, nemojte spavati, neprijatelj je blizu i vreba, spreman u svakom trenutku, da ukoliko zadremate ili postanete nemarni, skoči na vas i da vas učini svojim plenom.

Mnogi su prevareni u razmišljanju o svom stvarnom položaju pred Bogom. Zadovoljni su što nisu učinili zla dela, a zaboravljaju da prebroje dobra i plemenita dela koja Bog očekuje od njih, a koja su zanemarili da učine. Nije dovoljno što su postali stabla u Gospodnjem vrtu. Oni treba da odgovore na Njegova očekivanja i donesu rod. On ih smatra odgovornim za sve što su propustili da postignu, za sva dobra dela koja su mogli da učine uz Njegovu blagodati koja im daje snagu. U nebeskim knjigama zapisani su kao stabla koja smetaju zemlji. Ali, čak ni slučaj ovih ljudi nije potpuno beznadežan. Ljubav koja dugo trpi i dalje poziva sve one koji su prezreli Njegovu milost i zloupotrebili Njegovu blagodat. »Zato govori: ustani ti koji spavaš, vaskrsni iz mrtvih i obasjaće te Hristos. Gledajte, dakle, da uredno živite… pazite na vreme, jer su dani zli.« (Efescima 5,14-16)

Kada bude stiglo vreme probe, pokazaće se ko je prihvatio Božju Reč kao svoje životno pravilo. U leto ne postoje velike razlike između listopadnog i zimzelenog drveća, ali kada dunu zimski vetrovi, zimzeleno drveće ostaje nepromenjeno, a svako drugo gubi lišće. Tako se i danas nedosledni vernik možda ne može razlikovati od stvarnog hrišćanina, ali uskoro nastaće vreme kada će razlika postati vidljiva. Kada se podigne protivljenje, kada se licemerna verska revnost i netrpeljivost raspale, kada progonstva počnu da se ponavljaju, mlaki i licemerni počeće da se kolebaju i odbacuju svoju veru, ali pravi hrišćanin ostaće čvrst kao stena, njegova vera postaće još jača, njegova nada još blistavija nego u danima blagostanja.

Psalmista kaže: »Razumniji postah od svih učitelja svojih, jer razmišljam o tvojim otkrivenjima… od zapovesti tvojih postadoh razuman, toga radi mrzim na svaki put lažni.« (Psalam 119,99.104)

»Blago čoveku koji nađe mudrost.« »Jer će biti kao drvo usađeno kraj vode i koje niz potok pušta žile svoje, koje ne oseća kada dođe pripeka, nego mu se list zeleni, i sušne godine ne brine se i ne prestaje rađati rod.« (Priče 3,13; Jeremija 17,8)