25. Božji nepromenljivi zakon

»I otvori se crkva Božja na Nebu i pokaza se kovčeg zaveta njegova.« (Otkrivenje 11,19) Kovčeg Božjeg zaveta nalazi se u svetinji nad svetinjama, u drugom odeljenju Svetilišta. Za vreme službe u zemaljskom Svetilištu, koje je služilo »slici i seni nebeskih stvari« (Jevrejima 8,5), ovo odeljenje otvarano je jedino na veliki Dan pomirenja da bi se Svetilište očistilo. Prema tome, izjava da je otvoren Božji Hram na Nebu i da se može videti Njegov kovčeg zaveta ukazuje na otvaranje svetinje nad svetinjama u nebeskom Svetilištu 1844. godine, kada je Isus ušao u njega da obavi završno delo pomirenja. Oni koji su u veri sledili svoga Poglavara svešteničkog, kada je započeo svoju službu u svetinji nad svetinjama, mogli su da vide Njegov kovčeg zaveta. Dok su proučavali istinu o Svetilištu uspeli su da shvate da je došlo po promene u Spasiteljevoj službi, videli su da On sada služi pred Božjim kovčegom zaveta, prinoseći svoju krv za grešnike.

U kovčegu zaveta u Svetilištu na Zemlji nalazile su se dve kamene ploče, na kojima su bili napisani propisi Božjeg zakona. Kovčeg je bio samo riznica u kojoj su čuvane tablice Zakona, i prisutnost ovih božanskih propisa davala mu je vrednost i svetost. Kada je otvoren Božji hram na Nebu, mogao se videti kovčeg Njegovog zaveta. U svetinji nad svetinjama, u Svetilištu na Nebu, Božji zakon se čuva kao svetinja – Zakon koji je sam Bog izgovorio usred gromova na Sinaju i napisao svojim prstom na kamenim pločama.

Božji zakon u nebeskom Svetilištu je veliki original, a propisi napisani na kamenim pločama i zabeleženi u Mojsijevom petoknjižju bili su samo njegov verni prepis. Oni koji su uspeli da shvate ovu važnu činjenicu, mogli su da razumeju sveti i nepromenljivi karakter Božjeg zakona. Sagledali su, kao nikada pre toga, snagu Spasiteljevih reči: »Dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.« (Matej 5,18) Božji zakon, kao otkrivenje Njegove volje, kao izraz Njegovog karaktera, mora večno da ostane »kao veran svedok na nebesima«. Nijedna njegova zapovest nije ukinuta; nijedno slovce i nijedna titla izmenjena. Psalmista je rekao: »Doveka je, Gospode, Reč tvoja utvrđena na nebesima.« »Verne su sve zapovesti njegove, tvrde su za vek veka.« (Psalam 119,89; 111,7.8)

U samom srcu Dekaloga nalazi se četvrta zapovest, kao što je bila u početku objavljena: »Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i svršuj sve poslove svoje, a sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima, a u sedmi dan počinu, zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.« (2. Mojsijeva 20,8-11)

Božji Duh uticao je na srce ovih istraživača Njegove Reči. Doveo ih je do uverenja da su u neznanju kršili ovaj propis ne poštujući Stvoriteljev dan odmora. Počeli su da istražuju razloge za svetkovanje prvog dana u sedmici umesto dana koji je Bog posvetio. U Bibliji nisu uspevali da pronađu nijedan dokaz da je četvrta zapovest ukinuta, ili da je dan odmora promenjen; blagoslovi koji su od početka pratili sedmi dan nikada nisu bili uklonjeni. Oni su se zaista iskreno trudili da upoznaju i izvršavaju Božju volju; i sada, kada su sebe videli kao prestupnike Božjeg zakona, žalost je ispunila njihova srca, pa su svoju odanost Bogu pokazali svetkovanjem Njegovog svetog dana odmora.

Mnogobrojni i ozbiljni napori bili su uloženi da se pokoleba njihova vera. Ukoliko je zemaljsko Svetilište bilo simbol ili slika nebeskog, svakome je moralo biti jasno da je i Zakon koji je čuvan u zemaljskom kovčegu zaveta morao biti verodostojan prepis Zakona u kovčegu na Nebu, i da prihvatanje istine o nebeskom Svetilištu obuhvata i priznavanje zahteva Božjeg zakona i obavezu svetkovanja Subote iz četvrte zapovesti. Tu se krila tajna ogorčenog i odlučnog protivljenja skladnom tumačenju Pisma koje je otkrivalo Hristovu službu u nebeskom Svetilištu. Ljudi su pokušavali da zatvore vrata koja je Bog otvorio, i da otvore ona koja je Bog zatvorio. Međutim, Bog, »koji otvori i niko ne zatvori, koji zatvori i niko ne otvori«, izjavljuje: »Dadoh pred tobom vrata otvorena, i niko ih ne može zatvoriti!« (Otkrivenje 3,7.8) Hristos je otvorio vrata ili započeo službu u svetinji nad svetinjama, svetlost je zablistala iz otvorenih vrata nebeskog Svetilišta, i pokazalo se da je četvrta zapovest obuhvaćena Zakonom koji se tamo čuva; ono što je Bog utvrdio, nijedan čovek ne može da obori.

Oni koji su prihvatili istinu o Hristovom posredovanju i trajnosti Božjeg zakona, ustanovili su da su ove istine predstavljene i u Otkrivenju, u 14. poglavlju. Poruke tog poglavlja sadrže trostruko upozorenje koje treba da pripremi stanovnike Zemlje za Gospodnji drugi dolazak. Objava: »Jer dođe čas suda njegova«, ukazuje na završni deo Hristove službe za spasenje čoveka. Ona oglašava istinu koja mora da bude objavljena sve dok Spasiteljevo posredovanje ne prestane i dok se On ne vrati na Zemlju da uzme sebi svoj narod. Delo suda, koje je započelo 1844. godine, mora da se nastavi sve dok slučajevi svih ljudi, i živih i mrtvih, ne budu odlučeni; prema tome, ono će tragati sve do kraja vremena milosti. Da bi ljudi mogli da se pripreme da opstanu na sudu, poruka ih poziva: »Bojte se Boga i podajte mu slavu«, zatim dodaje: »Poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, i more i izvore vodene!« Posledica prihvatanja ovih poruka objašnjene su rečima: »Ovde je trpljenje svetih koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu!« (Otkrivenje 14,12) Da bi se pripremili za sud, ljudima je neophodno da drže Božji zakon. Taj isti Zakon biće i merilo prema kome će na sudu biti ocenjivan čovekov karakter. Apostol Pavle izjavljuje: »Koji u zakonu sagrešiše, po zakonu će se osuditi… na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po jevanđelju mojemu preko Isusa Hrista.« Zatim ovako nastavlja: »Nego će se opravdati oni koji ga tvore!« (Rimljanima 2,2-16) Vera je u držanju Božjeg zakona, jer »bez vere nije moguće ugoditi Bogu«. »I šta god nije po veri, greh je!« (Jevrejima 11,6; Rimljanima 14,23)

Prvi anđeo pozvao je ljude da se »boje Boga i da mu daju slavu«, da se poklone Onome koji je stvorio nebo i Zemlju. Da bi to mogli da postignu, morali su da poštuju Njegov zakon. Stari mudrac je rekao: »Boga se boj i zapovesti njegove drži, jer to je sve čoveku!« (Propovednik 12,13) Bez poslušnosti Njegovom zakonu nikakvo obožavanje ne može biti ugodno Bogu. »Jer je ovo ljubav Božja da zapovesti njegove držimo!« »Ko odvraća uho svoje da ne čuje zakona, i molitva je njegova mrska!« (1. Jovanova 5,3; Priče 28,9)

Dužnost da obožavamo Boga utemeljena je na činjenici da je On čovekov Stvoritelj i da Njemu sva ostala bića duguju svoje postojanje. I gde god je u Bibliji objavljen Njegov zahtev da uživa veće pravo na poštovanje i obožavanje od svih bogova neznabožaca, navođeni su i dokazi Njegove stvaralačke moći: »Jer su svi bogovi u naroda ništa, a Gospod je nebesa stvorio!« (Psalam 96,5) »S kime ćete me, dakle, izjednačiti, da bih bio kao on, veli sveti. Podignite gore oči svoje i vidite: ko je to stvorio?« »Jer ovako veli Gospod koji je stvorio nebo, Bog, koji je sazdao zemlju i načinio je i utvrdio… ja sam Gospod i nema drugoga!« (Isaija 40,25.26; 45,18) I psalmista kaže: »Poznajte Gospoda da je Bog. On nas je stvorio, i mi smo dostojanje njegovo!« (Psalam 100,3) »Hodite, poklonimo se, pripadnimo, kleknimo pred Gospodom Tvorcem svojim!« (Psalam 95,6) Nebeska bića, koja na nebesima obožavaju Boga, ovako objavljuju razlog zbog koga su dužna da mu se klanjaju: »Dostojan si, Gospode, da primiš slavu i čast i silu, jer si ti sazdao sve!« (Otkrivenje 4,11)

U Knjizi Otkrivenja, u 14. poglavlju, ljudi su pozvani da se poklone Stvoritelju; a proročanstvo ističe grupu vernika, koji nadahnuti trostrukom anđeoskom porukom, počinju da drže Božje zapovesti. Jedna od tih zapovesti upućuje neposredno na Boga kao Stvoritelja. Četvrta zapovest ovako glasi: »A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu… Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, i more i što je god u njima, a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Bog sedmi dan i posvetio ga.« (2. Mojsijeva 20,10.11) O danu za odmor, Suboti, Gospod je objasnio da je ona »znak… da znate da sam ja Gospod Bog vaš«. (Jezekilj 20,20) Dao je i razlog za to: »Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, a u sedmi dan počinu i odmori se.« (2. Mojsijeva 31,17)

»Subota kao uspomena na stvaranje je važna zato što nas stalno podseća na pravi razlog obožavanja Boga«, jer je On naš Stvoritelj, a mi Njegova stvorenja. »Subota je prema tome ugrađena u sam temelj bogosluženja, jer na najuticajniji način uzdiže tu veliku istinu, što nijedna druga ustanova ne čini. Istinski temelj bogosluženja, ne samo u toku sedmog dana, već svakog bogosluženja, nalazi se u razlici između Stvoritelja i Njegovih stvorenja. Ta velika činjenica nikada ne sme zastariti niti se sme zaboraviti.« (J.N. Andrews, History of the Sabbath, ch. 27) Bog je u Edemu ustanovio Subotu da bi tu veliku istinu zauvek utisnuo u misli ljudi, i sve dok činjenica da je On naš Stvoritelj bude bila razlog da Ga slavimo i obožavamo, i Subota će ostati da bude znak i uspomena. Da su svi ljudi nastavili da svetkuju Subotu, misli čoveka i njegova ljubav bili bi usmereni prema Svoritelju kao objektu poštovanja i obožavanja, i nikada ne bi bilo idolopoklonika, ni ateista, ni nevernika. Svetkovanje Subote je znak odanosti pravom Bogu, »Onome koji je stvorio nebo i zemlju, i mora i izvore vodene«. Iz toga proizlazi da će poruka koja poziva ljude da obožavaju Boga i drže Njegove zapovesti, posebno tražiti od njih da drže četvrtu zapovest.

Kao suprotnost onima koji drže Božje zapovesti i imaju veru Isusovu, treći anđeo ističe drugu grupu, a protiv njenih zabluda objavljuje svečanu i strašnu opomenu: »Ko se god pokloni Zveri i ikoni njezinoj i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti od vina gneva Božjega!« (Otkrivenje 14,9.10) Pravilno tumačenje upotrebljenih simbola neophodno je za razumevanje ove poruke. Šta je predstavljeno simbolom zveri, ikone i žiga?

Niz proročanstava u kojima nalazimo ove simbole počinje tekstovima u Otkrivenju, u 12. poglavlju, sa aždahom koja je pokušavala da uništi Hrista još prilikom Njegovog rođenja. Za aždahu se kaže da predstavlja sotonu (Otkrivenje 12,9), koji je pokrenuo Iroda da pokuša da ubije Isusa. Međutim, najvažniji sotonin predstavnik u vođenju rata protiv Hrista i Njegovog naroda tokom prvih stoleća hrišćanske ere bila je Rimska imperija, u kojoj je mnogoboštvo bilo religija pretežnog dela stanovništva. Zato aždaha, iako je prvenstveno predstavljala sotonu, u širem smislu predstavlja i simbol paganskog Rima.

U 13. poglavlju, u stihovima od 1-10, opisana je druga zver, »kao ris«, kojoj je aždaha predala »silu svoju, i presto svoj, i oblast veliku«. Ovaj simbol, kao što većina protestanata veruje, predstavlja papstvo, koje je nasledilo silu, presto i vlast nekadašnje Rimske imperije. O ovoj zveri sličnoj risu je rečeno: »I dana joj biše usta koja govore velike stvari i huljenja… i otvori usta svoja za huljenje na Boga, da huli na ime njegovo, i na kuću njegovu, i na one koji žive na nebu. I dano joj bi da se bije sa svetima, i da ih pobedi; i dana joj bi oblast nad svakim kolenom i narodom, i jezikom i plemenom.« Ovo proročanstvo, koje je skoro istovetno s opisom Malog roga u Danilu, 7. poglavlje, nesumnjivo se odnosi na papstvo.

»I dana joj bi oblast da čini četrdeset i dva meseca.« A onda, kaže prorok, »videh jednu od glava njezinih kao ranjenu na smrt«. I ponovo: »Ko u ropstvo vodi, biće u ropstvo odveden; ko nožem ubije, valja da on nožem bude ubijen.« Četrdeset i dva meseca su ista kao i »vreme, vremena i pola vremena«, tri i po godine ili 1260 dana iz Knjige proroka Danila, 7. poglavlje – vreme kada će papska sila tlačiti Božji narod. Ovo razdoblje, kao što je rečeno u prethodnim poglavljima, počinje uspostavljanjem papske supremacije 538. godine posle Hrista i završava se 1798. godine. U to vreme francuska armija odvela je papu u zarobljeništvo, papska sila zadobila je smrtonosnu ranu, i ispunilo se proročanstvo: »Ko u ropstvo vodi, biće u ropstvo odveden!«

U ovom trenutku pojavljuje se novi simbol. Prorok kaže: »I videh drugu zver gde izlazi iz zemlje, i imaše dva roga kao u jagnjeta.« (Otkrivenje 13,11) Pojavljivanje ove zveri kao i način njenog pojavljivanja ukazuju da je država koju predstavlja drugačija od onih koje su bile predstavljene prethodnim simbolima. Velika carstva koja su upravljala svetom bila su predstavljena proroku Danilu kao grabljive zveri, koje se pojavljuju kada se »četiri vetra nebeska udariše na velikom moru«. (Danilo 7,2) U Otkrivenju, u 17. poglavlju, jedan anđeo objašnjava proroku da vode predstavljaju »ljude i narode i plemena i jezike«. (Otkrivenje 17,15) Vetrovi su simbol sukoba. Četiri vetra nebeska koja se sudaraju na širokom moru predstavljaju strašne prizore osvajanja i revolucija uz čiju pomoć carstva dolaze na vlast.

Međutim, zver s rogovima kao u jagnjeta bila je viđena »gde izlazi iz zemlje«. Umesto da obori druge sile da bi učvrstila sebe, država, predstavljena na ovaj način, mora da nastane na do tada nezauzetoj teritoriji, da raste postepeno i miroljubivo. Ona, dakle, nije mogla da se pojavi među brojnim i međusobno sukobljenim državama Staroga sveta – tog olujnog mora »kolena i naroda i jezika i plemena«. Nju treba potražiti na zapadnom kontinentu.

Koja je država u Novom svetu 1798. godine počela da stiče moć, da pruža dokaze o svojoj budućoj veličini i snazi i privlači pažnju celoga sveta? Primena ovog simbola je nesumnjiva. Jedna država, i samo jedna jedina, ispunjava najave ovog proročanstva; oko nesumnjivo ukazuje na Sjedinjene Američke Države. Često su se pisci i istoričari nesvesno služili mislima, čak i tačnim rečima svetog pisca prilikom opisivanja nastanka i razvoja ove države. Prorok je video zver kako »izlazi iz zemlje«, prema prevodiocima, reč koja je ovde prevedena kao »izlazi« mogla bi se doslovno prevesti i kao »proklijati kao biljka, izrasti«. I, kao što smo videli, država je morala da nastane na do tada nezaposednutoj teritoriji. Jedan istaknuti pisac, opisujući nastajanje Sjedinjenih Država, govori o »misteriji njenog nastajanja iz praznine« i kaže: »Kao bezglasna semenka izrasli smo u imperiju.« (G. A. Townsend, The New World Compared With the Old, p. 462) Jedan evropski časopis iz 1850. godine govori o Sjedinjenim Državama kao o neobičnoj imperiji, koja se »pojavila« i »okružena tišinom zemlje svakoga dana uvećavala svoju moć i ponos«. (The Dublin Nation) Edvard Everet, u jednom govoru o Ocima hodočasnicima, osnivačima ove države, kaže: »Da li su tražili neko zabačeno mesto, neškodljivo po svojoj povučenosti, sigurno po svojoj usamljenosti, na kome bi mala crkva iz Lajdena mogla da uživa slobodu savesti? Pogledajte samo te ogromne oblasti kojima su oni, u miroljubivom osvajačkom pohodu… proneli zastavu krsta!« (Govor održan u Plimutu, Masačusets, 22. decembra 1824. godine, p. 11)

»Imaše dva roga kao u jagnjeta.« Rogovi koje ima jagnje ukazuju na mladost, nevinost i nežnost, prikladno predstavljajući karakter Sjedinjenih Država u vreme kada su pokazane proroku kao zemlja koja »izlazi« 1798. godine. Među hrišćanskim izgnanicima koji su pobegli u Ameriku i u njoj potražili utočište od kraljevskog tlačenja i svešteničke netrpeljivosti mnogi su čeznuli za vlašću organizovanom na širokim temeljima građanske i verske slobode. Njihovi pogledi našli su svoje mesto u Deklaraciji o nezavisnosti, koja je naglasila veliku istinu da su »svi ljudi stvoreni jednaki« i da raspolažu neotuđivim pravom na »život, slobodu i traženje sreće«. Ustav je građanima garantovao pravo na samoupravljanje, što znači da će predstavnici koje je narod izabrao izglasavati i sprovoditi zakone. Bila je garantovana i verska sloboda; svakom čoveku bilo je dozvoljeno da služi Bogu prema zahtevima svoje savesti. Republikanstvo i protestantizam postali su temeljna načela državnog uređenja. Ova načela ujedno su i tajna snage i napredovanja ove zemlje. Svi potlačeni i pogaženi širom celog hrišćanstva okrenuli su se prema ovoj zemlji puni očekivanja i mnogo nade. Milioni su potražili njene obale, i Sjedinjene Države uzdigle su se u red najmoćnijih zemalja u svetu.

Međutim, zver s rogovima kao u jagnjeta, »govorila je kao aždaha. I svu vlast prve zveri činjaše pred njom, i učini da se zemlja i koji žive na njoj pokloni prvoj zveri, kojoj se isceli rana smrtna… govoreći onima što žive na zemlji da načine ikonu zveri koja imaše ranu smrtnu i osta živa.« (Otkrivenje 13,11-14)

Rogovi kao u jagnjeta i glas kao u aždahe ukazuju na izrazitu razliku između onoga što govori i onoga što čini država predstavljena na ovaj način. »Reči« države su odluke njene zakonodavne i sudske vlasti. Ovim delima poništiće ta liberalna i miroljubiva načela koja je prihvatila kao temelj svoje politike. Proročanstvo da će govoriti kao aždaha i »činiti svu vlast prve zveri« jasno nagoveštava razvoj duha netrpeljivosti i progonstva koji su pokazivali narodi predstavljeni aždahom i zveri sličnoj risu. Izjava da će zver sa dva roga »učiniti da se zemlja i koji žive u njoj poklone prvoj zveri« ukazuje da će vlasti te zemlje usvojiti neke propise koji će predstavljati ukazivanje počasti papstvu.

Takva dela biće u izrazitoj suprotnosti s načelima ove vladavine, s prirodom njenih slobodnih ustanova, s neposrednim i svečanim zavetima Deklaracije o nezavisnosti i Ustava. Osnivači države mudro su pokušali da spreče Crkvu da se posluži autoritetom svetovne vlasti, i tako izazove neizbežne posledice – netrpeljivost i progonstvo. Ustav traži da »Kongres ne donosi nikakav zakon kojim bi se uspostavila neka religija ili zabranilo slobodno ispovedanje neke religije«, i da se »nikakav verski uslov ne sme postavljati kao kvalifikacija za bilo koju službu od javnog poverenja u Sjedinjenim Državama«. Samo uz očigledno kršenje ovih čuvara narodne slobode, građanske vlasti mogle bi da nametnu poštovanje nekog verskog propisa. Međutim, nedoslednost ovakvog postupanja ne bi bila ništa veća od one koja je prikazana simbolom. Radi se o zveri s rogovima kao u jagnjeta – koja izgleda neporočna, nežna i bezopasna, iako govori kao aždaha.

»Govoreći onima što žive na zemlji da načine ikonu zveri koja imaše ranu smrtnu i osta živa.« Ovde je jasno opisan oblik državne vlasti u kojoj zakonodavna vlast stoji u rukama naroda, što je najizrazitiji dokaz da su Sjedinjene Države stvarno država navedena u proročanstvu.

Međutim, šta je »ikona zverina«? Kako se ona može načiniti? Ikonu treba da načini dvoroga zver, i ona predstavlja zver. Ona se zato i naziva ikona zverina. Da bismo otkrili kako izgleda ikona i kako treba da se načini, moramo proučiti karakteristike same zveri – papstva.

Kada se prva Crkva pokvarila odstupajući od jednostavnosti jevanđelja i prihvatajući neznabožačke obrede i običaje, izgubila je Božju silu i Božji Duh; da bi zadobila kontrolu nad savešću ljudi potražila je podršku svetovne vlasti. Posledica je bilo papstvo, Crkva koja je usmeravala moć države i služila se njome da bi unapredila svoje interese, posebno prilikom kažnjavanja »jeretika«. Da bi Sjedinjene Države načinile ikonu zveri, verske vlasti morale bi da steknu takvu kontrolu nad građanskim vlastima da Crkva bude u stanju da se posluži autoritetom države da bi postigla svoje ciljeve.

Gde god je Crkva stekla svetovnu vlast, služila se njome da bi kaznila one koji su odstupili od njenih dogmi. Protestantske Crkve koje su pošle stopama Rima obrazujući savez sa svetovnim silama pokazale su sličnu želju da ograniče slobodu savesti. Primer takvog ponašanja je dugogodišnje progonstvo koje je sprovodila Anglikanska crkva protiv onih koji se nisu slagali s njenim učenjem. U toku šesnaestog i sedamnaestog stoleća, hiljade nonkonformističkih (engleski protestanti – disenteri, prezviterijanci, independenti) propovednika bilo je prisiljeno da beži iz svojih crkava, i mnogi, pastori i obični vernici, bili su izloženi novčanim kaznama, tamnicama, mučenjima i mučeničkoj smrti.

Upravo je otpad prve Crkve naveo njene starešine da potraže pomoć građanskih vlasti i taj potez pripremio je put razvoju papstva – zveri. Pavle kaže: »Jer neće doći dok ne dođe najpre otpad i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli.« (2. Solunjanima 2,3) Prema tome, otpad u Crkvi pripremiće i put stvaranju ikone zverine.

Biblija tvrdi da će pre Gospodnjeg dolaska u Crkvi zavladati stanje duhovnog opadanja, slično onome koje je vladalo tokom prvih stoleća hrišćanstva. »Ali znaj da će u poslednje dane nastati vremena teška. Jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe, ponositi, hulnici, nepokorni roditeljima, neblagodarni, nepravedni, neljubavni, neprimirljivi, opadači, neuzdržnici, besni, nedobroljubivi, izdajnici, nagli, naduveni, koji više mare za slasti nego li za Boga. Koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli.« (2. Timotiju 3,1-5) »A Duh razgovetno govori da će u poslednja vremena odstupiti neki od vere slušajući lažne duhove i nauke đavolske.« (1. Timotiju 4,1) sotona će delovati »sa svakom silom i znacima i lažnim čudesima i sa svakom prevarom nepravde«. I svi koji »ljubavi istine ne primiše da bi se spasli« biće prepušteni sebi da prihvate »silu prevare, da veruju laži« (2. Solunjanima 2,9-11). Kada bude dostignuto ovo stanje bezbožnosti, nastupiće iste posledice kao i tokom prvih vekova.

Velike razlike u verovanjima među protestantskim Crkvama mnogi navode kao neoborivi dokaz da nikakvim naporima neće biti navedene na makar samo prividno versko jedinstvo. Međutim, već godinama u Crkvama protestantskog usmerenja postoji jaka i sve snažnija želja da se ostvari jedinstvo utemeljeno na zajedničkim doktrinarnim načelima. Da bi se takvo jedinstvo ostvarilo, svaka rasprava o temama o kojima ne postoji opšta saglasnost – ma koliko one bile važne s biblijskog stanovišta – mora se odložiti.

Čarls Bičer, u propovedi koju je održao 1846. godine, izjavio je da su propovednici »evangeličkih protestantskih Crkava stalno izloženi ne samo strašnom pritisku čisto ljudskih strahovanja, već žive, kreću se i dišu u potpuno iskvarenoj atmsferi, tako da se svakoga časa pozivaju na sve niže elemente svoje prirode da bi ućutkali istinu i savili kolena pred silom otpada. Zar se nešto slično nije događalo i sa Rimom? Zar i mi ne proživljavamo ponovo njegov život? Šta neposredno vidimo pred sobom? Još jedan opšti sabor? Svetski skup? Evangeličku alijansu? Sveopšti simbol vere?« (Propoved na temu »The Bible a Sufficient Creed«, održana u Fort Wayne, Indijana, 22. februara 1846) I kada sve to bude postignuto, u naporu da bude osigurana potpuna saglasnost, biće to samo korak prema upotrebi sile!

Kada vodeće Crkve u Sjedinjenim Državama, ujedinjene oko dogmi koje su im zajedničke, počnu da utiču na državu da nametne njihove dekrete i podrži njihove ustanove, onda će protestantska Amerika stvoriti ikonu ili kopiju rimske hijerarhije, a izricanje građanskih kazni onima koji drugačije veruju biće neizbežna posledica.

Dvoroga zver nateraće sve, »male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove« da nose »žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovim, da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ili ime zveri ili broj imena njezina.« (Otkrivenje 13,16.17) Opomena trećeg anđela glasi: »Ko se god pokloni zveri ili ikoni njezinoj i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti od vina gneva Božjega!« Zver, spomenuta u ovoj poruci, čije obožavanje je nametnuto odlukom dvoroge zveri, je prva zver, odnosno zver slična risu iz Otkrivenja, 13. poglavlje -papstvo. »Ikona zverina« predstavlja onaj oblik otpalog protestantizma koji će se razviti kada protestantske Crkve budu zatražile pomoć građanskih vlasti da nametnu svoje dogme. Još nam preostaje da definišemo »žig zveri«!

Pošto je objavilo opomenu protiv obožavanja zveri i njene ikone, proročanstvo kaže: »Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.« (Otkrivenje 14,12) Kada su oni koji drže Božje zapovesti na ovaj način stavljeni kao suprotnost onima koji obožavaju zver i njenu ikonu i primaju njen žig, proizlazi da držanje Božjeg zakona sa jedne strane, i njegovo kršenje sa druge, predstavljaju liniju razdvajanja između Božjih sledbenika i onih koji obožavaju zver.

Posebno obeležje zveri, pa prema tome i njene ikone, je kršenje Božjih zapovesti. Prorok Danilo ovako govori o malom rogu, o papstvu: »I pomišljaće da promeni vremena i zakone.« (Danilo 7,25) Apostol Pavle tu istu silu opisuje kao »čoveka bezakonja«, koji se uzdiže iznad Boga. Jedno proročanstvo dopunjuje drugo. Samo menjanjem Božjeg zakona papstvo je moglo da se uzdigne iznad Boga, jer svaki koji svesno drži tako promenjeni zakon odaje vrhunsku počast onoj sili koja je promenila Zakon. Ovakva poslušnost papskim zakonima oznaka je odanosti papi, umesto Bogu.

Papstvo je pokušalo da promeni Božji zakon. Druga zapovest, koja zabranjuje obožavanje idola, izostavljena je iz zakona, a četvrta je tako promenjena da naređuje svetkovanje prvog, umesto sedmog dana kao dana odmora. Međutim, papisti kao razlog izostavljanja druge zapovesti navode da je nepotrebna, jer je obuhvaćena prvom, i da oni prenose zakon tačno onako kako je Bog zamislio da bude shvaćen; i da se zato ne radi o promeni koju je prorok najavio. Ovde se govori o namernoj, promišljenoj promeni: »Pomišljaće da promeni vremena i zakone!« Promena u četvrtoj zapovesti predstavlja tačno ispunjenje proročanstva. Jedini autoritet koji stoji iza ove promene je autoritet Crkve. Ovde se papska vlast otvoreno uzdigla iznad Boga.

Dok će Božji sledbenici biti posebno obeleženi svojim poštovanjem četvrte zapovesti ‑ jer je Subota znak Njegove stvaralačke moći i podrška Njegovom zahtevu da uživa čovekovo poštovanje i vernost ‑ obožavaoci zveri prepoznavaće se po svojim naporima da unište uspomenu na Stvoritelja da bi uzdigli rimsku ustanovu. Upravo je u korist nedelje hijerarhija prvi put postavila svoje drske zahteve; njeno prvo pozivanje na autoritet državne sile trebalo je da joj posluži da prisili ljude na poštovanje nedelje kao »Gospodnjeg dana«. Međutim, Biblija ukazuje na sedmi dan, a ne na prvi, kao Gospodnji dan. Sam Hristos je rekao: »Dakle je gospodar sin čovečji i od subote!« Četvrta zapovest glasi: »A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu!« (2. Mojsijeva 20,10) Bog ga preko proroka Isaije ovako naziva: »Moj sveti dan!« (Marko 2,28; Isaija 58,13)

Tako često ponavljano tvrđenje da je Hristos promenio dan odmora oboreno je Njegovim vlastitim rečima. U Besedi na Gori blagoslova On je rekao: »Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke; nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjeg slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši. Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti, i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskome; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskome.« (Matej 5,17-19)

Protestanti uglavnom priznaju da Biblija ne podržava promenu dana odmora. To je otvoreno rečeno u spisima koje izdaju Američko traktatsko društvo (American Tract Society) i Američka zajednica nedeljnih škola (American Sunday School Union). Jedno od tih dela priznaje »da Novi zavet potpuno ćuti što se tiče izričite naredbe o svetkovanju dana odmora (reč je o nedelji, prvom danu u sedmici) ili o određenim pravilima njegovog svetkovanja.« (George Elliott, The Abiding Sabbath, p. 184)

Drugi pisac kaže: »Sve do časa Hristove smrti nikakva promena dana svetkovanja nije bila učinjena« i »koliko izveštaji pokazuju, oni (apostoli) nisu… dali nikakvu izričitu naredbu kojom bi nametali odbacivanje sedmog dana kao dana odmora, i premeštanje dana odmora na prvi dan u sedmici.« (A. E. Waffle, The Lord’s Day, pp. 186-188)

Poklonici rimske hijerarhije priznaju da je promenu dana od odmora učinila njihova Crkva i izjavljuju da protestanti svetkovanjem nedelje priznaju njen autoritet. U delu »Katolički katehizam hrišćanske religije«, odgovarajući na pitanje koji dan treba svetkovati iz poslušnosti četvrtoj zapovesti, data je sledeća izjava: »U toku važenja starog zakona, subota je bila posvećeni dan; ali je Crkva, po savetu Isusa Hrista, vođena Svetim Duhom, subotu zamenila nedeljom; i tako mi danas svetkujemo prvi, a ne sedmi dan. Znači da je sada nedelja Gospodnji dan.«

Kao znak autoriteta Katoličke crkve, katolički pisci navode »samo delo promene dana odmora od subote na nedelju, što i protestanti odobravaju… jer svetkujući nedelju, oni priznaju pravo Crkve da određuje praznike i da njima raspolaže u doba vladavine greha«. (Henry Tuberville, An Abridgement of the Christian Doctrine, p. 58) Šta je onda promena dana odmora nego znak, ili žig autoriteta Rimske crkve – »žig zverin«?

Rimska crkva nije se odrekla svoga zahteva za prevlašću, i dokle god svet i protestantske Crkve prihvataju dan odmora koji je ona stvorila, istovremeno odbacujući biblijski dan odmora, stvarno odobravaju taj zahtev. Protestantske Crkve mogu se pozivati na autoritet tradicije i crkvenih otaca da podupru tu promenu; ali čineći to, zanemaruju upravo ono načelo koje ih je odvojilo od Rima – »Biblija i samo Biblija je vera protestanata!« Svaki katolik u stanju je da vidi da protestanti varaju sami sebe, da svojevoljno zatvaraju oči pred činjenicama. I dok pokret za ozakonjenje svetkovanja nedelje stiče pristalice, on se može radovati, siguran da će se ceo protestantski svet jednoga dana vratiti pod zastavu Rima.

Pristalice Rima izjavljuju da »svetkovanjem nedelje protestanti ukazuju poštovanje, i protiv svoje volje, autoritetu (Katoličke) Crkve.« (Mgr. Segur, Plain Talk About the Protestantism of Today, p. 213) Ozakonjenje svetkovanja nedelje u protestantskim Crkvama je ozakonjenje obožavanja papstva – zveri. Oni koji odlučuju da svetkuju lažni umesto pravog dana odmora, iako su razumeli zahteve četvrte zapovesti, zaklinju se time na vernost onoj sili koja ga je uvela. Međutim, samim aktom nametanja verske obaveze autoritetom svetovne vlasti, Crkve će načiniti ikonu zverinu, pa će ozakonjenje svetkovanja nedelje u Sjedinjenim Državama biti ozakonjenje obožavanja zveri i ikone njezine.

Ipak, hrišćani iz prošlih naraštaja svetkovali su nedelju, smatrajući da time poštuju biblijski dan odmora, a i danas ima pravih hrišćana u svim Crkvama, ne izuzimajući ni katoličku, koji iskreno veruju da je nedelja dan odmora po božanskom određenju. Bog prihvata njihove iskrene namere i njihovu čestitost. Međutim, kada svetkovanje nedelje bude nametnuto zakonom, ali kada svet bude upućeni u obaveznost svetkovanja pravog dana odmora, svaki koji bude kršio Božju zapovest da bi poslušao propis koji iza sebe nema nikakav viši autoritet osim autoriteta Rima, izdignuće time papstvo iznad Boga. On će se time zaklinjati na vernost Rimu i sili koja je ozakonila ustanovu koju je uveo Rim. On će time obožavati zver i njenu ikonu. Kada ljudi na taj način odbace ustanovu za koju je Bog izjavio da predstavlja znak Njegovog autoriteta, i počnu umesto nje da svetkuju dan koji je Rim izabrao s ciljem da pruži dokaz svoje premoći, prihvatiće time znak odanosti Rimu, »žig zverin«. Sve dok ovo pitanje ne bude otvoreno izneseno pred ljude i sve dok od njih ne bude zatraženo da biraju između Božjih i ljudskih zapovesti, oni koji budu nastavili da idu putem kršenja zapovesti neće primiti »žig zveri«.

Najstrašnija pretnja, ikada upućena smrtnicima, sadržana je u poruci trećeg anđela. Zaista je strašan greh koji priziva izlivanje Božjeg gneva nepomešanog s milošću! Zato ljudi ne smeju ostati u tami kada se radi o ovom veoma važnom pitanju; upozorenje koje ukazuje na ovaj greh mora biti objavljeno svetu pre izlivanja božanskih sudova, da bi svi saznali zašto će biti izliveni i da bi dobili priliku da ih izbegnu. Proročanstvo kaže da će prvi anđeo objaviti svoju poruku »svakom plemenu i jeziku i kolenu i narodu«. Opomena trećeg anđela, koja predstavlja deo te iste trostruke poruke, mora dobiti istu širinu objavljivanja. Ona se po proročanstvu objavljuje »velikim glasom« anđela koji leti posred neba; i ona će zaista privući pažnju sveta.

Na kraju velikog sukoba celo hrišćanstvo biće podeljeno u dve velike grupe – na one koji drže Božje zapovesti i imaju veru Isusovu, i na one koji obožavaju zver i njenu ikonu i primaju njen žig. Iako će Crkva i država ujediniti svoje snage da nateraju »sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove« (Otkrivenje 13,16) da prime »žig zverin«, pripadnici Božjeg naroda neće ga prihvatiti. Prorok sa Patmosa gleda »one koji pobediše zver i ikonu njezinu i žig njezin i broj imena njezina, gde stoje na moru staklenome i imaju gusle Božje«; i pevahu pesmu Mojsijevu i Jagnjetovu«. (Otkrivenje 15,2.3)