24. U Svetinji nad svetinjama

Nauka o Svetilištu predstavljala je ključ kojim je razjašnjena tajna razočaranja iz 1844. godine. Ona je iznela na videlo zaokruženi sistem istina, povezan i skladan, pokazujući da je Božja ruka usmeravala veliki pokret čekalaca Hristovog drugog dolaska; ona je otkrila i njihovu sadašnju dužnost, objašnjavajući njihov položaj i delo koje im je povereno. Kao što su Isusovi učenici posle strašne noći muka i razočarenja bili radosni ugledavši svoga Gospoda, tako su sada radosno klicali oni koji su se u veri nadali Njegovom drugom dolasku. Očekivali su da će se On pojaviti u slavi da nagradi svoje sluge. Kada su njihove nade izneverene, izgubili su Isusa iz vida i uzviknuli kao nekada Marija pokraj Njegovog praznog groba: »Uzeše moga Gospoda i ne znam gde ga metnuše!« A sada su ga ponovo ugledali u svetinji nad svetinjama, svog milostivog Poglavara svešteničkog, koji će se uskoro pojaviti kao njihov Car i Izbavitelj. Svetlost koja je zablistala iz Svetilišta rasvetlila je prošlost, sadašnjost i budućnost. Znali su da ih je Bog vodio rukom svoga nepogrešivog proviđenja. Iako su, slično prvim učenicima, propustili da pravilno shvate vest koju su objavljivali, ona je ipak bila pravilna u svemu. Njenim obavljivanjem ispunili su Božju nameru, a njihov rad nije bio uzaludan pred Gospodom. »Po velikoj milosti Gospodnjoj prerođeni za živu nadu« radovali su se »radošću neiskazanom i proslavljenom«. (1. Petrova 1,3.8)

Oba proročanstva, i ono u Knjizi proroka Danila 8,14: »Do dve tisuće i tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti^[1]«, i vest prvog anđela iz Knjige Otkrivenja: »Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova«, ukazivala su na Hristovu službu u svetinji nad svetinjama, na predadventni sud, a ne na Njegov dolazak da izbavi svoj narod i uništi bezakonike. Greška nije bila u izračunavanju proročkog razdoblja, već u događaju koji će se zbiti na kraju 2300 dana i noći. Zbog ove greške vernici su doživeli razočarenje, ali sve što je bilo najavljeno u proročanstvu, i sve što su po Pismu mogli očekivati da će se dogoditi, zaista se i dogodilo. U isto vreme, dok su oplakivali propast svojih nada, zbivao se događaj nagovešten njihovom vešću, događaj koji je morao da se odigra pre nego što se Gospod pojavi da donese nagradu svojim slugama.

Hristos je došao, ali ne na Zemlju, kao što su očekivali, već, kao što je simbolima nagovešteno, u svetinju nad svetinjama Božjeg hrama na Nebu. Prorok Danilo ga je predstavio kako dolazi da se pokaže pred Bogom: »I videh u utvarama noćnim, i gle, kao sin čovečji iđaše s oblacima nebeskim, i dođe« – ne na Zemlju, već – »do Starca i stade pred njime.« (Danilo 7,13)

I prorok Malahija je prorekao ovaj dolazak: »I iznenada će doći u crkvu svoju Gospod, kojega vi tražite, i anđeo zavetni, kojega vi želite, evo, doći će, veli Gospod nad vojskama.« (Malahija 3,1) Gospodnji dolazak u Njegov hram bio je iznenadan i neočekivan za pripadnike Njegovog naroda. Oni Ga nisu očekivali na tom mestu. Smatrali su da će doći na Zemlju, »u ognju plamenome, koji će dati osvetu onima koji ne poznaju Boga i ne slušaju jevanđelja Gospoda našega Isusa Hrista«. (2. Solunjanima 1,8)

Ipak, pripadnici Božjeg naroda još nisu bili spremni da se sretnu sa svojim Gospodom. Još se za njih moralo obaviti posebno delo pripreme. Trebalo je da prime svetlost koja će upraviti njihove misli prema Božjem hramu na Nebu; i dok u veri budu pratili svoga Poglavara svešteničkog prilikom obavljanja Njegove službe u Svetilištu, biće im otkrivene nove dužnosti koje treba da obave. Crkva je morala da dobije još jednu opomenu i pouku.

Prorok je rekao: »Ali, ko će podneti dan dolaska njegova? I ko će se održati kada se pokaže? Jer je on kao oganj livčev i kao milo beljarsko i sešće kao onaj koji lije i čisti srebro, i očistiće sinove Levijeve, i pretopiće ih kao zlato i srebro, i oni će prinositi Gospodu prinose u pravdi.« (Malahija 3,2.3) Oni koji će živeti na Zemlji u vreme kada Hristos u nebeskom Svetilištu bude prestao da obavlja svoju posredničku službu, moraće da stoje pred svetim Bogom bez posrednika. Njihova odeća će tada morati da bude neokaljana, njihov karakter kropljenjem krvlju očišćen od greha. Božjom blagodaću i svojim marljivim naporima oni će morati da budu pobednici u borbi protiv zla. I dok na Nebu bude trajao predadventni sud, dok se gresi pokajanih vernika budu uklanjali iz Svetilišta, u krilu Božjeg naroda na Zemlji biće obavljeno posebno delo očišćenja, delo odbacivanja greha. Ovo delo je jasnije predstavljeno u porukama iz 14. poglavlja Otkrivenja.

Kada se ovo delo bude obavilo, Hristovi sledbenici biće spremni za Njegov dolazak. »I ugodan će biti Gospodu prinos Judin i jerusalimski kao u staro vreme i kao pređašnjih godina.« (Malahija 3,4) Tada će Crkva, koju će Gospod prilikom svoga dolaska uzeti sebi, biti »slavna Crkva, koja nema mane ni mrštine ili takvoga čega«. (Efescima 5,27) Ona će tada biti kao »zora, lepa kao mesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama«. (Pesma nad pesmama, 6,9)

Osim Gospodnjeg dolaska u Hram, Malahija je ovim rečima prorekao i Njegov drugi dolazak, Njegovo pojavljivanje da obavi delo suda: »I doći ću k vama na sud, i biću brz svedok protiv vračara i protiv preljubočinaca i protiv onih koji se kunu krivo i protiv onih koji zakidaju najam najamniku i udovici i siroti i došljaku krivo čine i ne boje se mene, veli Gospod nad vojskama.« (Malahija 3,5) Apostol Juda opisuje isti prizor i kaže: »Gle, ide Gospod s hiljadama svetih anđela svojih da učini sud svima i da pokara bezbožnike za sva njihova bezbožna dela kojima bezbožnost činiše.« (Juda 14.15) Ovaj dolazak, i Gospodnji dolazak u svoj Hram, su dva odvojena i različita događaja.

Hristov dolazak kao našeg Poglavara svešteničkog u svetinju nad svetinjama da očisti Svetilište, opisan u Danilu 8,14; dolazak Sina čovečjeg k Starcu, prikazan u Knjizi proroka Danila 7,13; Gospodnji dolazak u svoj Hram, prorečen rečima proroka Malahije, sve su to opisi istog događaja; koji je predstavljen i dolaskom ženika na svadbu, u Hristovoj kratkoj priči o deset devojaka iz 25. poglavlja Jevanđelja po Mateju.

U leto i jesen 1844. godine bila je objavljana vest: »Eto ženika gde ide!« Tada su se izdvojile dve grupe ljudi koje su predstavljene mudrim i ludim devojkama – jedna grupa koja je radosno očekivala dolazak svoga Gospoda, i koja se marljivo pripremala da Ga dočeka; i druga, koja je delovala nagonski, pod uticajem straha, i bila zadovoljna teorijom istine, ali je ostala bez Božje blagodati. U toj kratkoj priči, kada je ženik došao, »gotove uđoše s njim na svadbu«. Dolazak ženika, istaknut ovde, događa se pre svadbe. Svadba predstavlja trenutak u kome Hristos preuzima svoje carstvo. Sveti grad, Novi Jerusalim, koji je prestonica i predstavnik carstva, nazvan je »nevestom, Jagnjetovom ženom«. Anđeo je pozvao Jovana i rekao mu: »Hodi da ti pokažem nevestu, Jagnjetovu ženu!« Jovan nastavlja opis i kaže: »I odvede me u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi grad veliki, sveti Jerusalim, gde silazi s neba od Boga.« (Otkrivenje 21,9.10) Prema tome, jasno je da nevesta predstavlja Sveti grad, i da su devojke koje izlaze da dočekaju ženika simbol Crkve. U Otkrivenju je istaknuto da su pripadnici Božjeg naroda gosti na svadbenoj svečanosti. Ako su gosti, onda ne mogu biti predstavljeni i kao nevesta. Hristos će, kao što je rekao prorok Danilo, primiti od Starca na Nebu »vlast, slavu i carstvo«. On će primiti Novi Jerusalim, prestonicu svoga carstva, »nevestu, ukrašenu mužu svojemu«. (Danilo 7,14; Otkrivenje 21,2) Kada bude primio carstvo, On će doći u svoj slavi svojoj, kao Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima, da izbavi svoj narod, sve one koji će »sesti za trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskome« (Matej 8,11; Luka 22,30), da učestvuju u Jagnjetovoj svadbenoj večeri.

Objavljivanje vesti: »Eto ženika gde ide«, u leto 1844. godine navelo je hiljade vernika da očekuju neposredni dolazak svoga Gospoda. U označeno vreme Ženik je zaista došao, ali ne na Zemlju, kao što su ljudi očekivali, već na Nebo, k Starcu, na svadbu, da primi svoje carstvo. »I gotove uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše se vrata.« Nije trebalo da i sami budu prisutni na svadbi, jer se ona događa na Nebu, dok su oni i dalje na Zemlji. Hristovi sledbenici trebalo je da »čekaju gospodara svojega kada se vrati sa svadbe« (Luka 12,36). Međutim, treba da razumeju Njegovo delo i da Ga u veri slede kada bude izlazio pred Boga. Upravo u tom smislu je rečeno da treba da uđu na svadbu.

U priči su upravo oni koji su imali ulja u svojim sudovima sa žišcima svojim ušli na svadbu. Oni koji su, osim poznavanja istine koja se zasniva na Pismu, imali i Duha Božjega i Njegove blagodati, i koji su, u noći svoga kušanja, strpljivo čekali, pretražujući Bibliju da dobiju jasnije videlo ‑ upravo su oni shvatili istinu o nebeskom Svetilištu i o promeni Spasiteljeve službe, i oni su u veri pratili Njegov rad u nebeskom Svetilištu. I svi koji u skladu sa svedočanstvima iz Pisma prihvate iste istine, verom sledeći Hrista dok ulazi pred Boga da obavi poslednje delo posredovanja, da bi posle njegovog završetka primio svoje carstvo – svi oni predstavljeni su kao mudre devojke koje su ušle na svadbu.

U kratkoj priči zapisanoj u Jevanđelju po Mateju u 22. poglavlju, upotrebljena je ista slika svadbe, a predadventni sud jasno je stavljen u vreme pre svadbe. Pre svadbe car dolazi da vidi goste, da ustanovi da li su svi odeveni u svadbeno ruho, u neokaljanu odeću karaktera opranog i ubeljenog u krvi Jagnjetovoj (Matej 22,11; Otkrivenje 7,14). Onaj koji se našao bez svadbenog ruha bio je izbačen, dok su svi za koje je prilikom pregleda ustanovljeno da imaju prikladnu odeću, bili prihvaćeni pred Bogom i proglašeni dostojnim da dobiju deo u Njegovom carstvu i da sednu na Njegov presto. Ovo delo ispitivanja karaktera, određivanja ko je spreman za Božje carstvo, predstavlja delo predadventnog suda, završno delo službe u nebeskom Svetilištu.

Kada delo istraživanja bude završeno, kada budu ispitani i odlučeni slučajevi svih onih koji su u sva vremena tvrdili da slede Hrista, tada, a ne pre toga, vreme milosti biće završeno i vrata milosti biće zatvorena. Tako smo jednom kratkom rečenicom: »I gotove uđoše s njim na svadbu i zatvoriše se vrata«, povedeni kroz celo razdoblje Spasiteljeve završne službe sve do vremena kada će biti dovršeno veliko delo čovekovog spasenja.

Za vreme službi koje su se obavljale u zemaljskom Svetilištu i koje su, kao što smo videli, bile slika službi u nebeskom Svetilištu, kada bi poglavar sveštenički na Dan pomirenja ušao u Svetinju nad svetinjama, prestajala je služba u svetinji, u prvom odeljenju Svetilišta. Bog je zapovedio: »A niko da ne bude u šatoru od sastanka kada on uđe da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe i završi očišćenje za sebe i za dom svoj i za sav zbor Izrailjev.« (3. Mojsijeva 16,17) Isto tako, kada je Hristos ušao u svetinju nad svetinjama da obavi završno delo pomirenja, prestao je da služi u prvom odeljenju. Međutim, kada je služba u prvom odeljenju bila završena, počela je služba u drugom. Kada je u vreme obredne službe, poglavar sveštenički na Dan pomirenja izlazio iz svetinje, odlazio je pred Boga da prinese krv žrtve za greh za celi Izrailj, odnosno za one Izrailjce koji su se istinski pokajali za svoje grehe. Tako je i Hristos završio samo jedan deo svoje službe kao naš Posrednik, da bi započeo drugi deo svoga rada, ali On i dalje prinosi svoju krv pred Ocem za sve grešnike.

Čekaoci drugog Hristovog dolaska 1844. godine nisu razumeli ovu istinu. Iako je prošlo vreme kada su očekivali Spasitelja, oni su i dalje verovali da je Njegov dolazak blizu; smatrali su da je nastupila odlučujuća kriza i da je Hristos prestao da pred Bogom obavlja svoje delo posredovanja za grešnike. Činilo im se da Biblija uči da će se vreme milosti za čoveka završiti kratko vreme pre stvarnog Gospodnjeg dolaska na nebeskim oblacima. Izgledalo im je da to proizilazi iz tekstova koji ukazuju na vreme kada će ljudi tražiti, kucati na vrata milosti, ali im se ona neće otvarati. Sada su se pitali nije li datum očekivanog Hristovog dolaska u stvari vreme početka razdoblja koje će neposredno prethoditi Njegovom dolasku. Objavivši poruku da je nastalo vreme suda, pomislili su da su izvršili svoju dužnost prema svetu i da su se oslobodili tereta odgovornosti za spasavanje grešnika. Bogohulno i drsko ruganje bezakonika izgledalo im je kao još jedan dokaz da se Božji Duh zaista povukao od onih koji su odbacili Njegovu milost. Sve to utvrđivalo ih je u uverenju da je vreme milosti završeno ili, kao što su govorili, da su se »zatvorila vrata milosti«.

Međutim, jasnija svetost se pojavila posle istraživanja pojma Svetilišta. Sada su uvideli da su bili u pravu kada su verovali da se završetkom razdoblja od 2300 dana i noći u jesen 1844. godine dogodilo nešto vrlo značajno. Međutim, iako je istina da su se vrata nade i milosti koja su hiljadu i osam stotina godina omogućavala ljudima pristup Bogu sada zatvorila, otvorila su se jedna druga vrata, pa je ljudima oproštenje greha bilo ponuđeno Hristovim posredovanjem u svetinji nad svetinjama. Jedan deo Njegove službe bio je završen, samo zato da svoje mesto ustupi drugome. I dalje su postojala »otvorena vrata« u nebesko Svetilište, u kome Hristos obavlja svoju posredničku službu za grešnike.

I sada su shvatili značenje Hristovih reči u Otkrivenju, upućenih Crkvi upravo toga vremena: »Tako govori sveti i istiniti, koji ima ključ Davidov, koji otvori i niko ne zatvori, koji zatvori i niko ne otvori. Znam tvoja dela, gle, dadoh pred tobom vrata otvorena, i niko ih ne može zatvoriti.« (Otkrivenje 3,7.8)

Upravo će oni koji verom slede Isusa u velikom delu pomirenja primiti blagoslove Njegovog posredovanja u njihovu korist, dok oni koji odbace videlo o ovom delu Njegove službe neće od njega imati nikakve koristi. Jevreji koji su odbacili videlo objavljeno Hristovim prvim dolaskom, koji su odbili da poveruju u Njega kao Spasitelja sveta, neće moći da dobiju oproštenje preko Njega. Kada je Isus posle svoga uznesenja ušao sa svojom krvlju u nebesko Svetilište da bi na svoje učenike izlio blagoslove svoga posredovanja, Jevreji su ostali da u potpunoj tami nastave svoje beskorisne žrtve i prinose. Služba simbola i senki je ukinuta. Ta vrata, kroz koja su ljudi ranije nalazili pristup Bogu, nisu više bila otvorena. Jevreji su odbili da traže Boga na jedini način na koji su mogli da Ga nađu, preko službe u nebeskom Svetilištu. Upravo zato nisu ni uspostavili vezu sa Bogom. Za njih su vrata bila zatvorena. Nisu imali nikakvog znanja o Hristu kao istinskoj žrtvi i jedinom Posredniku pred Bogom, i zato nisu ni mogli da uživaju u blagoslovima Njegovog posredovanja.

Stanje Jevreja koji nisu verovali predstavlja sliku stanja bezbrižnih i nevernički raspoloženih ljudi koji se izdaju za hrišćane i koji svesno odbijaju da se upoznaju sa službom našeg milostivog Poglavara svešteničkog. Kada je poglavar sveštenički u doba ceremonijalne službe ulazio u Svetinju nad svetinjama, od pripadnika celog Izrailja se zahtevalo da se okupe oko Svetilišta i da na najsvečaniji način skrušeno izađu pred Boga, da bi mogli da prime oproštenje svojih greha i da ne bi bili isključeni iz zajednice vernih. Koliko je važnije da na stvarni Dan očišćenja shvatimo delo našeg Poglavara svešteničkog i znamo koje dužnosti stoje pod nama.

Ljudi ne mogu nekažnjeno da odbacuju opomene koje im Bog u svojoj milosti šalje. Nebo je u Nojevo doba ljudima u svetu poslalo poruku, i njihovo spasenje zavisilo je od toga kako će je primiti. Pošto su je odbacili, Božji Duh se povukao, napustio grešni rod i on je nestao u vodama Potopa. U vreme, Avramovo, milost je prestala da poziva grešne stanovnike Sodoma, i svi, osim Lota, njegove žene i dve kćeri, izgubili su život u ognju koji je pao s neba. Tako je bilo i u Hristove dane. Božji Sin objavio je nevernim Jevrejima svoga naraštaja: »Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta!« (Matej 23,38) Gledajući unapred poslednje dane, ta ista Neizmerna sila izjavila je, govoreći o onima koji »ljubavi istine ne primiše da bi se spasli«: »I zato će im Bog poslati silu prevare da veruju laži, da prime sud svi koji ne verovaše istini, nego voleše nepravdu.« (2. Solunjanima 2,10-12) Kada takvi ljudi odbace učenje Njegove Reči, Bog povlači svoga Duha i prepušta ih prevarama koje vole.

Međutim, Hristos i sada posreduje za čoveka, i videlo će biti darovano onima koji ga traže. Iako čekaoci drugog Hristovog dolaska u početku nisu shvatali ovu istinu, ona im je kasnije postala jasna kada su počeli da proučavaju biblijske tekstove u kojima je opisan njihov pravi položaj.

Kada je 1844. godine isteklo određeno vreme, nastalo je doba velike krize za one koji su i dalje verovali u Hristov dolazak. Njihova jedina potpora, koja ih je učvrstila u određivanju njihovog pravog položaja, bilo je videlo koje je njihove misli usmeravalo prema nebeskom Svetilištu. Neki među njima prestali su da veruju u svoje ranije izračunavanje proročkih razdoblja, pa su ljudskim ili čak sotonskim silama počeli da pripisuju snažan uticaj Svetoga Duha koji je pratio pokret čekalaca drugog dolaska. Drugi su bili čvrsto uvereni da ih je Gospod vodio u prošlosti, i dok su čekali i stražili, dok su se molili da upoznaju Božju volju, shvatili su da je njihov veliki Poglavar sveštenički započeo drugi deo svoje službe i, prateći Ga u veri, mogli su da sagledaju završno delo koje Crkva treba da obavi. Jasnije su shvatili i vest prvog i drugog anđela, postali su spremni da prihvate i da svetu objave svečanu opomenu trećeg anđela iz Otkrivenja, 14. poglavlje.