26. Delo reforme

Prorok Isaija je prorekao da će u vreme posletka biti izvršena reforma u oblasti svetkovanja pravog sedmičnog dana odmora: »Ovako veli Gospod: pazite na sud i tvorite pravdu, jer će skoro doći spasenje moje, i pravda će se moja objaviti. Blago čoveku koji tako čini, i sinu čovečjemu koji se drži toga, čuvajući subotu da je ne oskvrni i čuvajući ruku svoju da ne učini zla.« »A tuđine koji pristanu uz Gospoda, da mu budu sluge, koji god drže subotu da je ne oskvrne i drže zavet moj, njih ću dovesti na svetu goru svoju i razveseliću ih u domu svojem molitvenom.« (Isaija 56,1.2.6.7)

Ove se reči, kao što se vidi iz celog teksta, odnose na hrišćansko doba: »Gospod Gospod govori koji sabira prognanike Izrailjeve: još ću mu sabrati osim onih koji su sabrani.« (Isaija 56,8) Ovde je prorečeno prikupljanje neznabožaca uz pomoć jevanđelja. Nad onima koji tada budu svetkovali Subotu izrečen je blagoslov. I tako se obaveza držanja četvrte zapovesti produžuje posle raspeća, vaskrsenja i uznesenja Isusa Hrista na vreme kada će Njegove sluge, objavljivati radosnu poruku svim narodima.

Gospod je preko istog proroka zapovedio: »Sveži svedočanstvo, zapečati zakon mojim učenicima.« (Isaija 8,16) Pečat Božjeg zakona nalazi se u četvrtoj zapovesti. Samo ona, među svih deset, objavljuje ime i titulu svog Zakonodavca. Ona ga objavljuje kao Stvoritelja neba i Zemlje i na taj način ističe da On pre svih ostalih ima pravo na poštovanje i obožavanje. Osim tog propisa, u Dekalogu ništa drugo ne pokazuje čiji autoritet stoji iza izdavanja tog Zakona. Kada je nastojanjem papske sile dan odmora, Subota, bio promenjen, uklonjen je pečat sa Zakona. Isusovi učenici pozvani su da ga obnove uzdizanjem Subote iz četvrte zapovesti do njenog pravog položaja kao dana uspomene na Stvoritelja i kao znaka Njegovog autoriteta.

»Zakon i svedočanstvo tražite!« Dok se umnožavaju međusobno sukobljene nauke i teorije, Božji zakon ostaje jedino nepogrešivo merilo prema kome se moraju ocenjivati sva mišljenja, sve nauke i teorije. Prorok kaže: »Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.« (Isaija 8,20)

Ponovo, je izdata zapovest: »Viči iz grla, ne usteži se, podigni glas svoj kao truba, i objavi narodu mojemu bezakonja njegova i domu Jakovljevu grehe njihove.« Ne pripadnici pokvarenog sveta, već oni koje Gospod naziva svojim narodom, treba da budu ukoreni zbog svojih prestupa. On sam dalje izjavljuje: »Premda me svaki dan traže, i radi su znati puteve moje, kao narod koji tvori pravdu i ne ostavlja suda Gospoda Boga svojega.« (Isaija 58,1.2) Ovim rečima opisana je grupa vernika koja misli da je pravedna i naizgled pokazuje veliku zainteresovanost da služi Bogu, iako strogi i svečani ukor Onoga koji ispituje srca, pokazuje da su njeni pripadnici prekršili božanske propise.

Prorok i sada ističe odredbu koja je bila zanemarena: »Podignućeš temelje koji će stajati od kolena do kolena, i prozvaćeš se koji sazida razvaline i opravi puteve za naselja. Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Gospodnji slavnim, i budeš ga slavio ne idući svojim putevima i ne čineći što je tebi drago, i ne govoreći reči, tada ćeš se veseliti u Gospodu.« (Isaija 58,12-14) Ovo proročanstvo odnosi se i na naše vreme. Kada je pod uticajem zimske sile, Subota bila promenjena, načinjena je pukotina u Božjem zakonu. Međutim, došlo je vreme da se ona popravi i da se postave temelji koji će poslužiti mnogim naraštajima.

Subotu posvećenu Stvoriteljevim odmaranjem i blagoslovom, svetkovao je Adam u svojoj nevinosti u svetom Edemu, isti Adam ju je svetkovao i kada se pokajao posle pada u greh, iako je bio proteran iz svog srećnog doma. Svetkovali su je i svi patrijarsi, od Avelja do pravednog Noja, do Avrama, do Jakova. Kada se izabrani narod nalazio u okovima u Egiptu, mnogi su, okruženi potpunim idolopoklonstvom, izgubili znanje o Božjem zakonu, ali kada je Gospod izbavio Izrailja, objavio je okupljenom mnoštvu svoj zakon na veličanstven i strašan način, da bi znali Njegovu volju, da bi Ga se bojali i bili Mu zauvek poslušni.

Od toga dana pa sve do danas očuvano je saznanje o Božjem zakonu na Zemlji, a Subota iz četvrte zapovesti bila je svetkovana. Iako je »čovek bezakonja« uspeo da pogazi Božji sveti dan, ipak, i u dane njegove nadmoćnosti bilo je, na tajnim mestima skrivenih, vernih duša koje su je svetkovale. Od vremena reformacije, u svakom naraštaju bilo je onih koji su podržavali njeno svetkovanje. Svedočanstvo o trajnosti Božjeg zakona i svetoj obavezi prema Suboti kao uspomeni na stvaranje, stalno je objavljivano bez obzira na česte prezire progonstva.

Ove istine, kao što je naglašeno u Otkrivenju, u 14. poglavlju, u vezi sa »večnim jevanđeljem«, predstavljaće obeležje Hristove Crkve u vreme Njegovog dolaska, pošto se kao rezultat objavljivanja trostruke anđeoske vesti navodi: »Ovde je trpljenje svetih koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.« (Otkrivenje 14,12) Ovo je poslednja poruka koja će biti objavljena pre Gospodnjeg dolaska. Neposredno posle njenog objavljivanja prorok vidi Sina čovečjega kako dolazi u slavi da požnje žetvu zemaljsku.

Oni koji su prihvatili svetlost o Svetilištu i nepromenljivosti Božjeg zakona bili su ispunjeni radošću i divljenjem, kada su sagledali svu lepotu i saglasnost istina koje su im prikazane. Poželeli su da se svetlost koja im je izgledala tako dragocena objavi i ostalim hrišćanima; nisu mogli drukčije nego da veruju da će je i oni radosno prihvatiti. Međutim, istine po kojima su se oni razlikovali od sveta, mnogi, koji su sebe proglašavali Hristovim sledbenicima, nisu dočekali dobrodošlicom. Poslušnost četvrtoj zapovesti zahtevala je žrtvu pred kojom je većina ustuknula.

Kada je bila objavljena istina o suboti kao o danu odmora, mnogi su razmišljali kao svetovni ljudi i govorili: »Mi smo uvek svetkovali nedelju, naši očevi su je svetkovali, a i mnogi dobri i pobožni ljudi umrli su srećni svetkujući je. Ako su oni bili u pravu, onda smo i mi. Svetkovanje ovog novog dana odmora dovelo bi nas u nesklad sa svetom i mi više ne bismo imali uticaja na njega. Šta bi mala grupa svetkovatelja sedmog dana mogla da postigne protiv celoga sveta koji svetkuje nedelju?« Jevreji su, služeći se sličnim dokazima, pokušavali da opravdaju svoju odluku da odbace Hrista. Bog je prihvatao njihove očeve kada su prinosili životinjske žrtve, pa zbog čega onda njihovi sinovi ne bi mogli steći spasenje idući istim putem? U vreme Lutera papski prijatelji tvrdili su da su iskreni hrišćani umirali u katoličkoj veri i da je, prema tome, takva religija dovoljna za spasenje. Takvo razmišljanje je velika prepreka svakom napredovanju u veri i životu.

Mnogi su tvrdili da je svetkovanje nedelje odavno prihvaćena doktrina i tokom mnogih vekova široko rasprostranjeni običaj u krilu Crkve. Nasuprot ovom tvrđenju bilo je pokazano da su Subota i njeno svetkovanje mnogo stariji i rasprostranjeniji običaj, star kao i sam svet, i da uživa potvrdu i Boga i anđela. Kada su polagani temelji Zemlji, kada su zajednički pevale jutarnje zvezde, i kada su svi sinovi Božji radosno uzvikivali, tada su položeni i temelji Suboti (O Jovu 38,6.7; 1. Mojsijeva 2,1-3). Zato ova ustanova zaista ima pravo na naše poštovanje, jer nije bila uspostavljena nikakvim ljudskim autoritetom, niti počiva na ljudskim tradicijama; osnovao ju je Večni Bog i naredio svojom večnom Rečju.

I kada je pažnja ljudi bila usmerena na problem sedmičnog dana odmora, propovednici velikih Crkava počeli su da izvrću Božju Reč, trudeći se da je protumače na takav način da njenim svedočenjem umire uznemirenu savest svojih vernika. I zaista, oni koji se nisu potrudili da sami istražuju Pisma, zadovoljili su se zaključcima koji su odgovarali njihovim željama. Njihovi pastiri pokušavali su da obore istinu raznim tvrdnjama, lukavstvom, otačkom tradicijom i autoritetom Crkve. Njeni zastupnici bili su prinuđeni da uz pomoć Biblije ustanu u odbranu verodostojnosti četvrte zapovesti. Skromni ljudi, naoružani jedino Rečju istine, oduprli su se napadima učenih ljudi, koji su, iznenađeni i gnevni, morali da ustanove da su njihova lukavstva nemoćna u borbi protiv jednostavnog, poštenog razmišljanja ljudi koji su bolje poznavali Bibliju nego ljudsku filozofiju.

U nedostatku biblijskih tekstova koji bi im išli u prilog, mnogi su uporno, zaboravljajući da su se ljudi istom metodom služili protiv Hrista i Njegovih apostola, postavljali pitanje: »Zašto veliki ljudi iz naše sredine nisu shvatili potrebu da se nešto menja u pogledu svetovanja sedmičnog dana odmora? Samo retki među njima veruju u ono u što vi verujete! Ne možemo prihvatiti da ste samo vi u pravu, i da su svi učeni ljudi u svetu u zabludi?«

Za pobijanje ovih prigovora bilo je neophodno navesti učenje Biblije i podatke o Gospodnjem postupanju prema svom narodu tokom svih proteklih vremena. Bog deluje preko onih koji čuju i slušaju Njegov glas, preko onih koji će, ukoliko bude neophodno, izgovarati i neprijatne istine, preko onih koji se neće ustručavati da ukore omiljene grehe. Razlog zašto On učene ljude i ljude na visokim položajima ne postavlja za vođe reformatorskih pokreta je u tome što se oni oslanjaju na svoje dogme, teorije i teološke sisteme i ne osećaju nikakvu potrebu da ih Bog nečemu nauči. Jedino oni koji uspostave lični dodir sa Izvorom mudrosti biće sposobni da shvate i objasne Pisma. Ljudi koji imaju malo školskog znanja ponekad su pozvani da objave istinu, ne zato što su nenaučeni, već zato što se ne osećaju toliko samodovoljni da ne dozvole da ih Bog pouči. Oni uče u Hristovoj školi, a njihova skromnost i poslušnost čini ih velikima. Poveravajući im poznavanje svoje istine, Bog im ukazuje čast, prema kojoj sve zemaljske počasti i ljudske veličine ništavno izgledaju.

Većina čekalaca Hristovog dolaska odbacila je istine o Svetilištu i Božjem zakonu, a mnogi su izgubili i poverenje u pokret i prihvatili nezdrava i međusobno suprotstavljena gledišta o proročanstvima koja su se odnosila da to delo. Mnogi su upali u zamku da ponovo postavljaju određene datume Hristovog dolaska. Svetlost koja je sada obasjavala istinu o Svetilištu, mogla je da im pomogne da shvate da nijedno proročko razdoblje ne dopire do Hristovog dolaska; da tačno vreme Gospodnjeg dolaska nije prorečeno. Međutim, napuštajući istinu, nastavili su da određuju datum za datumom i da se isto toliko puta razočaraju, jer Gospod nije došao.

Kada je crkva u Solunu prihvatila pogrešna gledišta o Hristovom dolasku, apostol Pavle savetovao je vernicima da u svetlosti Božje Reči pažljivo ispituju svoje nade i očekivanja. Navodio im je proročanstva koja su govorila o događajima koji se moraju zbiti pre Njegovog dolaska i dokazivao da nemaju nikakvog razloga da Isusa očekuju u svoje vreme. »Da vas niko ne prevari nikakvim načinom!« (2. Solunjanima 2,3), glase njegove reči opomene. Ako se budu upustili u očekivanja nepotvrđena Pismom, biće navedeni na pogrešan put; razočaranja će ih izložiti porugama nevernika, pa će doći u opasnost da podlegnu obeshrabrenju i budu u iskušenju da posumnjaju u istine neophodne za svoje spasenje. Apostolove preporuke Solunjanima sadrže važnu pouku i za one koji žive u poslednje dane. Mnogi čekaoci Hristovog dolaska smatrali su da ukoliko svoju veru ne povežu sa nekim određenim datumom ne mogu biti tako revni i marljivi u svojoj pripremi. Međutim, kada su se njihove nade iznova budile, da bi opet bile izneverene, njihova vera trpela je takve udarce da im je postalo skoro nemoguće da prihvate velike istine proročke Reči.

Objavljivanje određenog vremena suda, prilikom propovedanja prve anđeoske vesti, bilo je u skladu s Božjom naredbom. Izračunavanje proročkih razdoblja na kojima se temeljila ta vest, stavljanje isteka 2300 dana i noći u jesen 1844. godine, svakako je bilo besprekorno. Ponavljani napori usmereni na pronalaženje novih datuma početka i završetka ovog proročkog razdoblja, kao i nepotpun način razmišljanja neophodan da podrži ta gledišta, ne samo da su odvodili duše od istine, već su izlagali preziru sve napore uložene u tumačenje proročanstva. Što je češće postavljanje određenih datuma drugog dolaska, i njihovo što šire objavljivanje, to se bolje zadovoljavaju sotonini ciljevi. Pošto određeno vreme prođe, on njegove zastupnike izlaže podsmesima i porugama i tako izlaže sramoćenju i veliki pokret čekalaca Hristovog drugog dolaska iz 1843. i 1844. godine. Oni koji istraju u ovoj zabludi konačno će kao vreme Hristovog dolaska postaviti neki datum u dalekoj budućnosti. U skladu sa tim biće navedeni da prihvate lažnu sigurnost, pa će mnogi ostati u zabludi sve dok ne postane prekasno.

Istorija starog Izrailja predstavlja izrazitu sliku iskustava, koja su u prošlosti sticali pripadnici pokreta čekalaca Hristovog dolaska. Bog je vodio svoje sledbenike u tom pokretu, isto onako kao što je vodio sinove Izrailjeve prilikom izlaska iz Egipta. Prilikom velikog razočarenja njihova vera bila je okušana kao i vera sinova Izrailjevih kod Crvenog mora. Da su se i dalje oslanjali na ruku vodilju koja je bila s njima prilikom sticanja iskustava u prošlosti, videli bi »spasenje Božje«. Da su svi koji su zajednički radili u delu iz 1844. godine prihvatili i poruku trećeg anđela i da su je počeli objavljivati u sili Svetoga Duha, Bog bi se moćno pridružio njihovim naporima. Prava plima svetlosti izlila bi se na svet. Stanovnici Zemlje bili bi pre mnogo godina opomenuti, završno delo bi bilo obavljeno, i Hristos bi došao da izbavi svoj narod.

Božja volja nije bila da Izrailjci 40 godina lutaju pustinjom, jer je želeo da ih povede pravo u Hanansku zemlju i da ih tamo utvrdi kao svet i srećan narod. Ali, »ne mogoše ući za neverstvo« (Jevrejima 3,19). Zbog neverstva i otpada izginuli su u pustinji, a drugi su zauzeli njihovo mesto i ušli u Obećanu zemlju. Na sličan način, nije bilo u skladu s Božjom voljom da se Hristov dolazak tako dugo odlaže i da pripadnici Njegovog naroda toliko godina ostanu u ovom grešnom i tužnom svetu. Međutim, neverovanje ih je odvojilo od Boga! Kada su odbili da obave delo koje im je odredio, drugi su bili pozvani da objave vest. Isus je iz milosti prema svetu, odložio svoj dolazak, tako da grešnici mogu dobiti još jednu priliku da čuju opomenu i da u Njemu nađu zaklon pred Božjim gnevom koji će se izliti.

Danas, kao i u prošla vremena, objavljivanje istine koja ukorava greh i zablude svoga vremena, naići će na protivljenje. »Jer svaki koji zlo čini mrzi na videlo i ne ide k videlu da ne pokaraju dela njegovih, jer su zla.« (Jovan 3,20) Kada uvide da uz pomoć Biblije ne mogu da dokažu svoja gledišta, mnogi odlučuju da ih zadrže po svaku cenu i, ispunjeni rđavim duhom, napadaju karakter i pobude onih koji ustanu da brane nepopularne istine. To je način postupanja koji je sotona sledio u svim vremenima. Iliju su proglasili za čoveka koji unosi nemir u Izrailj; Jeremiju da je izdajnik; Pavla da je opoganio Hram. Od tih vremena pa sve do današnjeg dana, oni koji su želeli da ostanu verni istini bili su žigosani kao buntovnici, jeretici ili raskolnici. Mnogi ljudi koji imaju previše slabu veru da bi mogli prihvatiti sigurnu proročku Reč, prihvatiće s bezuslovnim poverenjem optužbe protiv onih koji se usuđuju da osude njihove sadašnje grehe. Ovakav duh sve više i više će jačati. Biblija jasno govori da se približava vreme kada će se državni zakoni u tolikoj meri sukobljavati s Božjim zakonom da će svaki koji bude želeo da drži sve Božje zapovesti, morati kao neki zločinac da podnese sramotu i kaznu.

Uzimajući u obzir sve ovo, kakva je dužnost vesnika istine? Da li treba da zaključi da ne treba da objavljuje istinu, jer se često, kao jedini ishod, događa da ljudi počnu da izbegavaju ili odbacuju njene zahteve? Ne! On nema ništa više razloga da im uskrati svedočanstvo Božje Reči samo zato što ono izaziva protivljenje, nego što su ga imali raniji reformatori. Priznanja vere koja su objavili sveti Božji ljudi i mučenici bila su zabeležena za dobro budućih naraštaja. Ti živi primeri svetosti i nepokolebljivog poštenja doprli su do nas da bi nadahnuli hrabrošću one koji su sada pozvani da ustanu kao svedoci za Boga. Oni su primili blagodat i istinu, ne samo za sebe, već da bi poznavanje Boga preko njih moglo da obasja Zemlju. Da li je Bog dao svetlost svojim slugama i u ovom naraštaju? Ako je tako, onda moraju doprineti da ono obasja svet!

Bog je u davna vremena rekao jednome čoveku koji je govorio u Njegovo ime: »Ali, dom Izrailjev neće te poslušati, jer neće mene da poslušaju!« Međutim, ipak je dodao: »Nego im kaži reči moje, poslušali ili ne poslušali!« (Jezekilj 3,7; 2,7) Božjem sluzi toga vremena upućena je zapovest: »Podigni glas svoj kao truba i objavi narodu mojemu bezakonja njegova i domu Jakovljevu grehe njegove!« (Isaija 58,1)

Svaki čovek koji je, koliko god mu prilike to dozvoljavaju, primio svetlost istine, dobio je i deo iste svečane i strašne odgovornosti, kao i prorok Isaija, kome je bila upućena sledeća Gospodnja Reč: »I tebe, sine čovečji, tebe postavih stražarem domu Izrailjevu; slušaj, dakle, reč iz mojih usta i opominji ih od mene. Kada rečem bezbožniku: bezbožniče, poginućeš, a ti ne progovoriš i ne opomeneš bezbožnika da se prođe puta svojega; taj će bezbožnik poginuti za svoje bezakonje, ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke. Ako li ti opomeneš bezbožnika da se vrati sa svoga puta, a on se ne vrati sa svoga puta, on će poginuti za svoje bezakonje, a ti ćeš sačuvati dušu svoju.« (Jezekilj, 33,7-9)

Velika prepreka i prihvatanju i objavljivanju istine je činjenica da ono obuhvata i neugodnosti i poniženja. To je jedini dokaz protiv istine koji njeni zastupnici nikada nisu uspeli da odbace. Međutim, to nije uspelo da zaustavi prave Hristove sledbenike. Oni nisu čekali da istina postane omiljena. Osvedočeni u svoju dužnost, oni su dobrovoljno prihvatali krst, i misle zajedno s apostolom Pavlom da nam »naša laka sadašnja briga donosi večnu i od svega pretežniju slavu« i sa još jednim starijim Božjim slugom »da je sramota Hristova veće bogatstvo od svega blaga misirskoga« (2. Korinćanima 4,17; Jevrejima 11,26).

Oni koji u verskim pitanjima postupaju po svetovnoj mudrosti, a ne po pravim načelima, bez obzira na svoje verovanje, sluge su ovoga sveta. Treba da izaberemo ono što je pravo, zato što je pravo, a posledice prepustimo Bogu. Za velike reforme svet treba da zahvali ljudima od načela, vere i hrabrosti. Delo reforme i u naše vreme, vodiće ovakvi ljudi.

Ovako je rekao Gospod: »Poslušajte me koji znate pravdu, narode, kojemu je u srcu zakon moj! Ne bojte se ruženja ljudskoga, i od huljenja njihova ne plašite se! Jer će ih moljac izjesti kao haljinu, i kao vunu izješće ih crv; a pravda moja ostaje doveka, i spasenje moje od kolena na koleno.« (Isaija 51,7.8)