16. Pobožni putnici

Engleski reformatori, iako su odbacili nauku Rimske crkve, zadržali su mnoge njene spoljašnje odlike. Tako je Anglikanska crkva, odbacivši autoritet i kredo Rima, u svom bogosluženju sačuvala mnoge katoličke običaje i ceremonije. Smatrali su da to nisu pitanja savesti, i pošto nisu izričito propisani u Bibliji, nisu ni bitni, nisu ni zabranjeni, niti sadrže neko izrazito zlo. Njihovo poštovanje smanjivalo je provaliju između reformisane Crkve i Rima, i zato su mnogi smatrali da će time olakšati katolicima da prihvate protestantsku veru.

Za konzervativce i ljude sklone nagodbama, ovi razlozi bili su dovoljni. Međutim, postojala je i druga grupa vernika koja nije tako prosuđivala. Činjenica da su ti običaji »premošćavali provaliju između Rima i reformacije« (Martyn, vol. 5, p. 22), bila je po njihovom mišljenju dovoljan razlog da ih ne prihvate. Gledali su ih kao znak ropstva iz koga su se već izbavili i u koje nisu imali nameru da se vrate. Smatrali su da je Bog u svojoj Reči dao dovoljno pravila koja regulišu bogosluženje i da ljudi nemaju prava da tu nešto dodaju ili oduzimaju. Sam početak velikog otpada bio je obeležen nastojanjem da se Božji autoritet zameni autoritetom Crkve. Rim je započeo svoje delo namećući ono što Bog nije zabranjivao, a završio je zabranjujući ono što je Bog izričito naređivao.

Mnogi su iskreno želeli da se vrate neporočnosti i jednostavnosti, vrlinama koje su obeležavale prvobitnu Crkvu. Mnoge tradicinalne običaje Anglikanske crkve smatrali su ostacima idolopoklonstva, i prilikom bogosluženja nisu mogli da se čiste savesti sjedine s njom. Međutim, Crkva, podržana građanskim vlastima, nije dozvoljavala nikakvo udaljavanje od usvojenih formi. Prisustvovanje bogosluženjima bilo je propisano zakonom, tako da su neodobreni bogoslužbeni sastanci bili zabranjeni pod pretnjom tamnice, izgnanstva ili smrti.

Monarh koji je početkom sedamnaestog stoleća upravo stupio na engleski presto, Engleske, objavio je svoju odluku da natera puritance »da se usaglase ili… će ih proterati iz zemlje, ili će im učiniti i nešto teže«. (George Bancroft, History of the United States of America, pt. 1, ch. 12, par. 6) Hvatani, progonjeni i zatvarani, nisu u budućnosti mogli očekivati neke bolje dane, pa su mnogi došli do uverenja da za one koji žele da žive po diktatu svoje savesti, »Engleska zauvek prestaje da bude pogodna za stanovanje« (J.G. Palfrey, History of New England, ch. 3, par. 43) Neki su konačno odlučili da potraže utočište u Holandiji. Suočili su se s teškoćama, gubicima, i tamnicom. Njihove namere bile su osujećene, a oni su izdajom pali u ruke svojim neprijateljima. Međutim, njihova odlučna istrajnost na kraju je pobedila i oni su našli utočište na prijateljskim obalama holandske republike.

Prilikom bežanja ostavili su svoje kuće, svoja imanja i svoja sredstva za život. Postali su stranci u stranoj zemlji, našli se među ljudima različitog jezika i drugačijih običaja. Bili su prisiljeni da pribegnu drugim i do tada neokušanim zanimanjima u naporu da zarade svoj svakodnevni hleb. Sredovečni ljudi, koji su ceo svoj život proveli obrađujući zemlju, morali su sada da nauče neke zanate. Međutim, radosno su prihvatili svoj novi položaj i nisu gubili vreme u lenčarenju i nezadovoljstvu. Iako ih je često progonilo siromaštvo, zahvaljivali su Bogu na blagoslovima, koje su i dalje dobijali i nalazili svoju radost u mirnom duhovnom zajedništvu. »Znali su da su samo putnici, i nisu se mnogo obazirali na ono što ih okružava, već su podizali svoje oči prema nebu, svojoj najdražoj domovini, i time se tešili.« (Bancroft, pt. 1, ch. 12, par. 15)

Uprkos progonstvu i teškoćama jačala je njihova vera i njihova ljubav. Oslanjali su se na Božja obećanja, a On ih u vreme potrebe nije ostavljao. Njegovi anđeli su bili uz njih, da ih hrabre i podržavaju. Kada su shvatili da im Božja ruka ukazuje da krenu preko mora, u zemlju u kojoj su mogli da osnuju svoju državu, da svojoj deci ostave versku slobodu kao dragoceno nasleđe, pošli su napred, bez oklevanja, stazom Proviđenja.

Bog je dozvolio da nevolje dođu na Njegov narod da bi ga pripremio za ispunjenje svojih milostivih namera. Crkva koja je bila ponižena, sada bi opet mogla da bude uzdignuta. Bog je nameravao da svoju moć upotrebi za njeno dobro, da svetu pruži još jedan dokaz da ne zaboravlja one koji se oslanjaju na Njega. On je tako vodio događaje da su sotonin gnev i zavere zlih ljudi samo doprineli da Njegova slava bude uzdignuta, a da Njegov narod stigne na sigurno mesto. Progonstvo i izgnanstvo pripremili su put koji će ih odvesti u slobodu.

Kada su prvi put bili primorani da se odvoje od Anglikanske crkve, puritanci su se zajednički zavetovali kao Gospodnji slobodan narod da će »hoditi složno svim putevima koje im je On objavio i koje će im objaviti« (J. Brown, The Pilgrim Fathers, p. 74). To je bio pravi duh reforme, životno načelo protestantizma.

Puritanci su upravo sa tom namerom krenuli iz Holandije da osnuju novi dom u Novom svetu. Džon Robinson, njihov pastor, koji je voljom Proviđenja bio sprečen da pođe s njima, u svom oproštajnom govoru ovako se obratio izgnanicima:

»Braćo, mi ćemo se naskoro rastati i samo Gospod zna da li ću doživeti da ponovo vidim vaša lica. Ali, bez obzira da li je to Gospod odredio ili nije, zaklinjem vas pred Bogom i Njegovim svetim anđelima da mene ne sledite dalje nego što sam ja sledio Hrista. Ako vam Gospod bude otkrio bilo šta preko nekog svog oruđa, budite isto tako spremni da primite otkrivenje kao što ste bili spremni da primite svaku istinu za vreme moje službe, jer sam potpuno siguran da Gospod ima još istina i još videla da vam pokaže iz svoje svete Reči!« (Martyn, vol. 5, p. 70)

»Što se mene tiče, ne mogu dovoljno da ožalim stanje u kome se nalaze reformisane Crkve, koje su zastale na putu vere, i koje sada ne žele da idu dalje od onih koji su ih poveli putem reforme. Luterane niko ne može naterati da pođu dalje od onoga što je Luter sagledao… a kalvinisti, kako vidite, čvrsto stoje na mestu na kome ih je ostavio veliki Božji čovek, koji ipak nije sve video. To je beda koja se mora oplakati; jer iako su u svoje vreme predstavljali sjajne zapaljene svetiljke, ipak nisu prodrli u sve Božje savete, ali, kada bi danas živeli, bili bi isto tako spremni da prihvate novu svetlost kao što su bili kada su je prvi put primili.« (D. Neal, History of the Puritans, vol. 1, p. 269)

»Setite se svog crkvenog zaveta kada ste se složili da ćete hoditi svim putevima koje vam je Gospod pokazao ili će vam pokazati. Setite se svog obećanja i zaveta sa Bogom i zaveta koji ste dali jedni drugima da ćete prihvatiti svaku istinu i svako videlo koje će vam biti objavljeno iz Njegove svete Reči; ali istovremeno, pazite, ja vas preklinjem, da ono što smatrate istinom, odmerite i uporedite sa ostalim tekstovima istine pre nego što prihvatite, jer nikako nije moguće da hrišćanski svet koji je tek nedavno izašao iz duboke antihrišćanske tame odjednom primi puno savršenstvo znanja.« (Martyn, vol. 5, pp. 70.71)

Upravo je želja za slobodom savesti nadahnula ove pobožne putnike da se hrabro suoče s opasnostima dugog putovanja preko mora, da izdrže teškoće i opasnosti koje donosi život u divljini, i da uz Božju pomoć na obalama Amerike polože temelje jednoj moćnoj državi. Ipak, iako pošteni i bogobojazni, pobožni putnici tada još nisu potpuno razumeli veliko načelo verske slobode. Slobodu, za koju su toliko žrtvovali da bi je osigurali, nisu bili spremni da garantuju drugima. »Vrlo su retki oni, čak i među najistaknutijim misliocima i moralistima sedamnaestog stoleća, koji su imali jasno shvatanje ovog velikog načela, izdanka Novog zaveta, koje priznaje Boga kao jedinog sudiju čovekove vere.« (Isto, vol. 5, p. 297) Doktrina da je Bog poverio Crkvi pravo da upravlja savešću, da definiše i kažnjava jeres, samo je jedna od duboko ukorenjenih papskih zabluda. Iako su reformatori odbacili nauku Rima, nisu se potpuno oslobodili njegovog duha netrpeljivosti. Duboka tama, kojom je, tokom dugih stoleća svoje vladavine, Rim zaodenuo celo hrišćanstvo, nije čak ni tada bila potpuno rasterana. Jedan od vodećih pastora u koloniji u zalivu Masačusets je rekao: »Upravo je tolerantnost učinila da ovaj svet postane antihrišćanski; Crkvi nikada nije naškodilo kažnjavanje jeretika!« (Isto, vol. 5, p. 335) Kolonisti su prihvatili pravilo da samo vernici Crkve imaju pravo glasa u građanskoj upravi. Bila je osnovana svojevrsna državna Crkva, od svih stanovnika zahtevano je da doprinesu izdržavanju sveštenstva, a vlasti su bile ovlašćene da suzbijaju jeres. I tako je svetovna vlast bila stavljena u ruke Crkve. Nije trebalo dugo čekati da ove mere prouzrokuju neizbežne posledice – progonstvo.

Jedanaest godina posle osnivanja prve kolonije, Rodžer Vilijams stigao je u Novi svet. Kao i prvi pobožni putnici i on je došao da uživa u blagodatima verske slobode, ali, razlikujući se od njih, on je shvatio ono što su samo retki u njegovo vreme uspeli da razumeju – da je sloboda neotuđivo pravo svih, bez obzira na njihovo verovanje. On je iskreno težio za istinom, i zajedno s Robinsonom verovao je da je nemoguće da je svet već primio celokupno videlo od Boga. Vilijams je bio »prva osoba u savremenom hrišćanstvu koja je građansku vlast utemeljila na učenju o slobodi savesti, na jednakosti mišljenja pred zakonom.« (Bancroft, pt. 1, ch. 15, par. 16) On je objavio da je dužnost vlasti da obuzdava zločin, ali da nikada ne sme da upravlja savešću. Govorio je: »Javnost ili vlast može da odlučuje šta je čovek dužan čoveku, ali kada pokuša da propiše čovekove dužnosti prema Bogu, prelazi granice svoje nadležnosti, i onda neće biti nikakve sigurnosti; potpuno je jasno da ako vlast dobije to pravo onda bi mogla jednoga dana izdati naredbu da se poštuje jedan niz mišljenja, a drugi sutra, kao što je bilo učinjeno u Engleskoj za vladavine raznih kraljeva i kraljica, i u Rimskoj crkvi za vreme raznih papa i koncila; tako bi verovanje postalo gomila nereda.« (Martyn, vol. 5, p. 340)

Prisustvovanje bogosluženjima državne Crkve bilo je propisano pod pretnjom novčane kazne ili zatvora. »Vilijams je odbacio taj zakon; najgore pravilo u engleskom zakonu bilo je ono koje je propisivalo posećivanje parohijske crkve. Naterati čoveka da se ujedinjuje s ljudima koji drugačije veruju, značilo je po njegovom mišljenju otvoreno kršiti njegova prirodna prava; dovlačiti na javna bogosluženja nereligiozne i protivne, značilo bi samo zahtevati licemerje… ‘Niko ne sme da bude obavezan da prisustvuje bogosluženju ili da pokriva troškove bogosluženja protiv svoje volje’, dodao je zatim. ‘Šta’, uzviknuli su njegovi protivnici, zaprepašćeni njegovim učenjem, ‘zar poslenik nije dostojan svoje plate?’ On je odgovorio: ‘Da! Od onih koji su ga unajmili!’« (Bancroft, pt. 1, ch. 15, par. 2)

Rodžer Vilijams bio je poštovan i voljen kao veran propovednik, čovek retkih sposobnosti, čvrstog poštenja i istinske dobrote, ali njegovo istrajno odbijanje prava građanskih vlasti da imaju vlast i nad Crkvom, i njegovo traženje verske slobode, nije moglo biti tolerisano. Primena ove nove nauke, govorili su: »Potkopala bi temelje vlasti u zemlji«. (Isto, pt. 1, ch. 15, par. 10). Bio je osuđen na progonstvo iz kolonija i konačno, da bi izbegao hapšenje, bio je prinuđen da usred hladne i olujne zime pobegne u neistraženu prašumu.

Sam je o tome ovako pisao: »Četrnaest sedmica bio sam bolno bacan tamo amo po najgorem vremenu, ne znajući šta znače hleb ili postelja, gavrani su me hranili u divljini, a šuplje drvo često mi je služilo kao sklonište.« (Martyn, vol. 5, pp. 349.350) Tako je nastavljao svoje naporno bežanje kroz sneg i besputnu prašumu, dok nije pronašao utočište u jednom indijanskom plemenu čije je poverenje i naklonost stekao, dok je pokušavao da im otkrije istine jevanđelja.

Napredujući svojim putem konačno je, posle mnogo meseci promena i lutanja, stigao na obale zaliva Naranganset i tamo postavio temelje prve države savremenog doba koja je u najpotpunijem smislu priznavala pravo na versku slobodu. Osnovno pravilo kolonije Rodžera Vilijamsa je glasilo: »Svaki čovek ima pravo da služi Bogu po svetlosti svoje savesti.« (Isto, vol. 5, p. 354). Njegova mala država, Rod Ajlend, postala je utočište za sve potlačene, i povećavala se i napredovala sve dok njena osnovna načela – građanska i verska sloboda – nisu postale ugaoni kamen američke republike.

U tom velikom starom dokumentu koji su naši preci sastavili kao svoju povelju o pravima, u Deklaraciji o nezavisnosti, kazali su: »Mi smatramo da su ove istine same po sebi očigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da im je njihov Stvoritelj dao izvesna neotuđiva prava, i da su među njima pravo na život, na slobodu i na traženje sreće.« Ovaj Ustav garantuje, najizričitijim rečima, nepovredivost savesti: »Nikakav verski uslov nikada ne sme da bude postavljen kao kvalifikacija za obavljanje bilo koje službe od javnog poverenja u Sjedinjenim Državama.« »Kongres ne sme da izda nikakav zakon koji se odnosi na uspostavljanje religije ili zabranjuje njeno slobodno ispovedanje.«

»Tvorci Ustava priznali su večno načelo da se čovekov odnos prema Bogu nalazi daleko iznad oblasti ljudskog zakonodavstva i da su čovekova prava na slobodu savesti neotuđiva. Razum nam nije neophodan da bismo potvrdili ovu istinu; jer smo je svesni duboko u svome srcu. To je ta ista svest koja je uprkos ljudskim zakonima održavala tolike mučenike u mukama i na lomačama. Osećali su da je njihova dužnost prema Bogu iznad ljudskih odredaba i da čovek nema nikakve vlasti nad njihovom savešću. To je urođeno načelo koje ništa ne može izbrisati.« (Congressional documents, USA, serial No. 200, document No. 271)

Kada se po evropskim zemljama proširila vest o zemlji u kojoj svaki čovek može da uživa plodove svoga rada i živi u skladu sa osvedočenjima svoje savesti, hiljade su požurile da stignu na obale Novoga sveta. Kolonije su se ubrzano umnožavale. »Posebnim zakonom Masačusets je ponudio dobrodošlicu i pomoć, na javni trošak, hrišćanima svih nacionalnosti koji su morali da beže preko Atlantika ‘da izbegnu od ratova i gladi, ili od tlačenja svojih progonilaca.’ I tako su begunci i potlačeni, državnim propisom, proglašeni gostima države.« (Martyn, vol. 5, p. 417) Za dvadeset godina od prvog iskrcavanja u Plimutu, isto toliko hiljada pobožnih putnika nastanilo se u Novoj Engleskoj.

Da bi postigli cilj za kojim su težili, »bili su zadovoljni da zarade za svoj opstanak životom punim odricanja i napornog rada. Ni od zemlje nisu ništa više očekivali osim da im razumno uzvrati za uloženi trud. Nikakva zlatna vizija nije bacala svoj prevarljivi sjaj na njihov put… Bili su zadovoljni laganim, ali stalnim napredovanjem svoje društvene zajednice. Strpljivo su podnosili odricanja u divljini, zalivajući drvo slobode svojim suzama i znojem svoga lica, sve dok se nije duboko ukorenilo u zemlji.«

Bibliju su smatrali temeljom vere, izvorom mudrosti i poveljom slobode. Njena načela marljivo su propovedana u domu, u školi, i u crkvi, a njeni plodovi iskazivali su se u ekonomičnosti, obrazovanosti, neporočnosti i umerenosti. Neko je godinama mogao da živi u puritanskoj naseobini, a »da nikada ne vidi pijanicu, da ne čuje ružnu reč, da ne sretne prosjaka«. (Bancroft, pt. 1, ch. 19. par. 25) Pokazalo se da su biblijska načela najsigurniji čuvar nacionalne veličine. Slabašne i usamljene kolonije uzrasle su u konfederaciju snažnih država i svet je s čuđenjem zapazio mir i napredak »Crkve bez pape, i države bez kralja«.

Međutim, sve veći broj ljudi bio je privučen obalama Amerike, pokrenut pobudama koje su se veoma razlikovale od pobuda prvih pobožnih putnika. Iako su prvobitna vera i neporočnost i dalje širile sveobuhvatan i preobražavajući uticaj, on je postajao sve slabiji kako se umnožavao broj onih koji su tražili samo svetovne prednosti.

Pravilo koje su prihvatili prvi kolonisti da samo vernici Crkve imaju pravo glasa i obavljanja javnih građanskih službi imalo je vrlo štetne posledice. Ova mera bila je prihvaćena u težnji da bude osigurana neporočnost države, ali njena primena uvela je pokvarenost u Crkvu. Pošto je ispovedanje vere postalo uslov za pravo glasa i obavljanje javnih službi, mnogi, pokrenuti isključivo političkim razlozima, prilazili su Crkvi ne doživljavajući promenu srca. Tako su se Crkve sastojale, u priličnoj meri, od neobraćenih ljudi pa je čak i među propovednicima bilo takvih koji su ne samo širili lažnu nauku, već uopšte nisu ništa znali o obnoviteljskoj sili Svetoga Duha. Tako su se još jednom pokazale posledice, koje su tako često mogle biti zapažene u Crkvi još od Konstantinovih dana, pa sve do danas, pokušaja da se Crkva izgrađuje uz pomoć države, da se od svetovnih sila traži da podržavaju jevanđelje Onoga koji je rekao: »Moje carstvo nije od ovoga sveta!« (Jovan 18,36) Sjedinjavanje Crkve i države, bez obzira koliko neznatno bilo, može naizgled približiti svet Crkvi, ali u stvarnosti će Crkvu približiti svetu.

Veliko načelo, koje su tako plemenito zastupali Robinson i Rodžer Vilijams, da je istina progresivna, da hrišćani treba da budu spremni da prihvate svaku istinu koja proizlazi iz svete Božje Reči, njihovi potomci izgubili su iz vida. Protestantske crkve u Americi, ali i one u Evropi, koje su imale tako veliku prednost da dobiju blagoslove reformacije, propustile su da krenu napred putem reformi. Iako se, s vremena na vreme, podizalo nekoliko vernih ljudi da objave poneku novu istinu, većina protestanata, slično Jevrejima Hristovog vremena ili papistima Luterovog doba, bila je zadovoljna da veruje ono što su njihovi očevi verovali i da živi kao što su oni živeli. Zato se religija ponovo degenerisala i pretvorila u formalizam, dok su zablude i sujeverje koji bi davno bili odbačeni da je Crkva nastavila da živi u skladu s Božjom Rečju, zadržane u Crkvi i brižljivo negovane. Tako je duh nadahnut reformacijom postepeno izumro, i zato se u protestantskim Crkvama javila isto tako velika potreba za reformom kao u rimskoj Crkvi u vreme Lutera. One su zapale u isto tao veliku svetovnost i duhovno mrtvilo, pokazale isto tako veliko poštovanje prema ljudskom mišljenju, i spremnost da učenje Božje Reči zamene ljudskim teorijama.

Široka rasprostranjenost Biblije u prvom delu devetnaestog stoleća, i velika svetlost koja je na taj način obasjala svet, nije bila propraćena odgovarajućim napredovanjem u poznavanju otkrivenih istina, ili praktičnom primenjivanju religije u svakodnevnom životu. Sotona više nije mogao, kao u prethodnim vremenima, da Božju Reč uskrati narodu; ona je sada bila svima približena, ali da bi, ipak, ostvario svoju nameru, naveo je mnoge da je olako primaju. Ljudi su zanemarili proučavanje Biblije, pa su i dalje prihvatali njena lažna tumačenja i izdizali učenja koja nemaju oslonac u Bibliji.

Videći propast svojih napora da istine skrši progonstvom, sotona se opet vratio starom načinu pregovaranja i usaglašavanja sa svetom, što je dovelo do velikog otpada i organizovanja Rimske crkve. On je naveo hrišćane da se ujedine, sada više ne sa neznabošcima, već sa onima koji su se svojom odanošću svemu što dolazi od sveta, pokazali isto toliko idolopoklonici kao i oni koji sebi grade rezane likove. Posledice ovog sjedinjenja nisu bile ništa manje zloćudne od onih u prvim vekovima, oholost i razmetljivost širile su se pod plaštom religije i crkve su se izopačile. Sotona je nastavio da kvari bilbijsku nauku, dok su se tradicije, koje će tokom vekova pokvariti milione, sve više utvrđivale i ukorenjivale. Crkva je održavala i branila tradicije, umesto da teži za »verom koja je jednom bila dana svetima«. Tako su bila izopačena načela koja su reformatori uzdizali i za koja su se toliko žrtvovali.