fbpx

15. Biblija i Francuska revolucija

14. Kasniji engleski reformatori
30/06/2020
16. Pobožni putnici
30/06/2020

Reformacija koja je u 16. veku otvorila Bibliju narodu, nastojala da uđe u sve evropske zemlje. Neki narodi radosno su je pozdravljali kao glas sa Neba. U drugima je papstvo u velikoj meri uspelo da spreči njeno širenje, tako da je videlo poznavanja Biblije sa svojim oplemenjujućim uticajem u najvećoj meri ostalo nedostupno ljudima. U jednoj zemlji, iako je videlo uspelo da prodre, tama ga nije prihvatila. Stolećima su se videlo i tama borili za prevlast. Zlo je na kraju pobedilo, a nebeska istina bila je proterana. »A sud je ovaj što videlo dođe na svet, i ljudima omile većma tama nego li videlo, jer njihova dela bejahu zla.« (Jovan 3,19) Ovaj narod morao je da požnje posledice svoga izbora. Sila Božje zaštite napustila je narod koji je prezreo dar Njegove blagodati. Bog je dopustio da zlo sazre, tako da je ceo svet mogao da vidi posledice namernog odbacivanja istine.

Rat protiv Biblije, koji se u Francuskoj vodio toliko stoleća, dostigao je vrhunac u vreme revolucije. Ova strašna provala narodnog gneva bila je samo prirodna posledica rimskog nastojanja da suzbije Bibliju. To je bio najizrazitiji primer delovanja papske politike, koji je svet ikada video – upečatljivi prikaz posledica do kojih je dovela skoro hiljadugodišnja primena učenja Rimske crkve.

Proroci su prorekli da će u razdoblju papske supremacije Biblija biti suzbijana, dok pisac Otkrivenja ukazuje na tragične posledice koje će posebno zadesiti Francusku zbog vladavine »čoveka bezakonja«.

Gospodnji anđeo je izjavio: »I grad sveti gaziće četrdeset i dva meseca. I daću dvojici svojih svedoka i proricaće hiljadu i dve stotine i šezdeset dana obučeni u vreće… i kada završe svedočanstvo svoje, onda će zver što izlazi iz bezdana učiniti s njima rat, i pobediće ih i ubiće ih. I telesa njihova ostaviće na ulici grada velikoga, koji se duhovno zove Sodom i Egipat, gde i Gospod naš razapet bi… i koji žive na zemlji obradovaće se i razveseliće se za njih, i slaće dare jedni drugima, jer ova dva proroka mučiše one što žive na zemlji. I posle tri dana i po duh života od Boga uđe u njih i staše oba na nogama svojim, i strah veliki napade na one koji ih gledahu.« (Otkrivenje 11,2-11)

Razdoblje koje je ovde spomenuto »četrdeset i dva meseca« i »hiljadu i dve stotine i šezdeset dana«, predstavalja isto razdoblje, koje označava vreme u kome će Hristova crkva morati da trpi rimsko tlačenje. Hiljadu dve stotine i šezdeset godina papske prevlasti započelo je 538. godine posle Hrista, pa se prema tome završava 1798. godine. U to vreme je francuska armija ušla u Rim i zarobila papu, koji je i umro u izgnanstvu. Iako je novi papa uskoro bio izabran, papska hijerarhija od tada više nije mogla da stekne moć koju je ranije imala.

Progonstvo Crkve nije besnelo u celom razdoblju od 1260 godina. Bog je u milosti prema svom narodu skratio vreme njegovog ognjenog kušanja. Spasitelj je, proričući vreme »velike nevolje« koje će zadesiti Crkvu, rekao: »I da se ovi dani ne skrate, niko ne bi ostao; ali izabranih radi skratiće se dani ovi!« (Matej 24,22) Pod uticajem reformacije progonstvo je prestalo pre 1798. godine.

O dva svedoka, prorok je još dodao: »Ovo su dve masline, i dva žiška, što stoje pred gospodarom zemaljskim.« (Otkrivenje 11,4) »Reč je tvoja žižak nozi mojoj i videlo stazi mojoj« (Psalam 119,105), rekao je psalmista. Dva svedoka predstavljaju spise Starog i Novog zaveta. Oba su važno svedočanstvo o poreklu i trajnosti Božjeg zakona. Oba svedoče i o planu spasenja. Simboli, žrtve i proročanstva Starog zaveta unapred govore o Spasitelju koji će doći. Jevanđelja i poslanice Novog zaveta govore o Spasitelju, koji je došao upravo onako kao što je bilo najavljeno simbolima i proročanstvima.

»I proricaće hiljadu i dvesta i šezdeset dana obučeni u vreće.« Božji svedoci ostali su nepoznati tokom najvećeg dela ovog razdoblja. Papska sila činila je sve da od naroda sakrije Reč istine, i da pred njim uzdigne lažne svedoke koji će ustati protiv njenog svedočanstva. U vreme kada su verske i svetovne vlasti zabranjivale Bibliju, kada je njeno svedočenje iskrivljavano, kada je ulagan svaki napor koji su ljudi i demoni mogli učiniti da odvrate misli naroda od nje; kada su oni koji su se usuđivali da objavljuju njene svete istine bili progonjeni, izdavani, mučeni, bacani u mračne tamničke ćelije, ubijani zbog svoje vere ili primoravani da beže u planinska utočišta, u jazbine i pećine zemaljske – tada su verni svedoci proricali obučeni u vreće. Ipak, nastavili su da svedoče tokom celog razdoblja od 1260 godina. U najmračnijim trenucima bilo je vernih ljudi koji su voleli Božju Reč i ljubomorno čuvali Njegovu čast. Ove odane sluge primale su mudrost, silu i vlast da objavljuju Njegovu istinu tokom celog ovog razdoblja.

»I ako im ko nepravdu učini, oganj izlazi iz usta njihovih, i poješće neprijatelje njihove; i ko htedbude da im učini nažao, onaj valja da bude ubijen.« (Otkrivenje 11,5) Ljudi ne mogu nekažnjeno gaziti Božju Reč. Značenje ove strašne pretnje objašnjeno je u završnom poglavlju Otkrivenja: »Jer svedočim svakome koji čuje reči proroštva knjige ove: ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj; a ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od grada svetoga, i od onoga što je napisano u knjizi ovoj.« (Otkrivenje 22,18.19)

Tako su glasile opomene koje je Bog upućivao s ciljem da upozori ljude da ni na koji način ne menjaju ono što je On otkrio ili zapovedio. Ove svečane opomene odnose se na sve koji bi svojim uticajem mogli da navedu ljude da se olako odnose prema Božjem zakonu. One treba da doprinesu da strah i drhtanje obuzmu one koji brzopleto tvrde da nije posebno važno da li slušamo ili ne slušamo Božji zakon. Svi oni koji svoje mišljenje uzdižu iznad božanskog otkrivenja, svi oni koji su spremni da menjaju jasno značenje Pisma da bi ostvarili svoju udobnost, ili da bi se prilagoditi svetu, tovare na svoja pleća zastrašujuću odgovornost. Pisana Reč, Božji zakon, odmeriće karakter svakog čoveka i osudiće svakoga koga ovo nepogrešivo merilo bude proglasilo lakim.

»I kad svrše svedočanstvo svoje.« Razdoblje kada su dva svedoka morala da proriču odeveni u vreće, završilo se 1798. godine. Međutim, kada se budu približili kraju svog prikrivenog delovanja, protiv njih će zaratiti sile predstavljene kao »zver koja izlazi iz bezdana«. Sotona je u mnogim evropskim zemljama, služeći se papstvom, stolećima upravljao silama koje su vladale u Crkvi i državi. Međutim, ovde je najavljen novi način ispoljavanja sotonske moći.

Rim je uvek pokušavao, navodno iz poštovanja prema Bibliji, da je sakrije od naroda, držeći je u okovima nepoznatog jezika. Pod njegovom vladavinom, dva svedoka su proricala »odevena u vreće«. Međutim, jedna druga sila – zver koja izlazi iz bezdana, trebalo je da se pojavi i povede otvoreni rat protiv Božje Reči.

»Grad veliki«, na čijim ulicama su ova dva svedoka bila ubijena i njihova tela ostavljena da leže, nazvan je »duhovnim« Egiptom. Egipat je od svih naroda spomenutih u biblijskoj istoriji, najsmelije odricao postojanje živoga Boga i protivio se Njegovim zapovestima. Nijedan monarh, osim egipatskog faraona nikada se nije usudio da se otvorenije i drskije pobuni protiv nebeskog autoriteta. Kada mu je Mojsije, u ime Gospodnje, objavio poruku, oholo je odgovorio: »Ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda niti ću pustiti Izrailja!« (2. Mojsijeva 5,2) To je bio izraz očiglednog bezboštva, i narod ovde predstavljen kao Egipat, izraziće glasno svoje odbacivanje zahteva živoga Boga i pokazaće isti duh neverovanja i prkosa. »Grad veliki« upoređen je »duhovno« i sa Sodomom. Pokvarenost Sodoma u kršenju Božjeg zakona posebno je označena razvratom. Taj greh postaće najizrazitija odlika naroda na koji se odnose navodi iz ovoga teksta.

Prema rečima proroka, kratko vreme pre 1798. godine, pojaviće se sila sotonskog porekla i karaktera koja će zaratiti protiv Biblije. A u zemlji u kojoj će svedočanstvo dva Božja svedoka na taj način biti ućutkano, doći će do izražaja faraonovo bezboštvo i sodomska razvratnost.

Ovo proročanstvo dobilo je svoje najtačnije i najizrazitije ispunjenje u istoriji Francuske. Za vreme revolucije, 1793. godine, »svet je prvi put čuo da skupština ljudi, rođenih i obrazovanih u civilizaciji, skupština koja je prisvojila pravo da vlada jednom od najuglednijih nacija Evrope, složno podigne glas i odbaci najsvečaniju istinu koju je primila ljudska duša, i da se jednoglasno odrekne verovanja u Boga i obožavanja Božanstva.« (Sir Walter Scott, Life of Napoleon, vol. 1, ch. 17) »Francuska je jedina zemlja na svetu, bar prema sačuvanim verodostojnim izveštajima, koja je kao nacija podigla svoju ruku da se otvoreno pobuni protiv Tvorca svemira. Bilo je mnogo bogohulnika, mnogo nevernika, i sada ih ima, u Engleskoj, Nemačkoj, Španiji i u drugim oblastima, ali Francuska stoji posebno izdvojena u svetskoj istoriji kao jedina zemlja koja je, dekretom svoje Zakonodavne skupštine, objavila da Bog ne postoji, i u kojoj su svi stanovnici prestonice, kao i većina ostalog stanovništva, radosno igrali i pevali prihvatajući taj dekret.« (Blackwood’s Magazine, novembar 1870)

Francuska je pokazala sve karakteristike kojima se Sodom posebno odlikovao. Tokom revolucije zavladalo je stanje moralnog propadanja i pokvarenosti slično onome koje je prouzrokovalo uništenje gradova u ravnici. Jedan istoričar predstavlja ateizam i razvat u Francuskoj u to vreme rečima koje kao da potiču iz proročanstva: »Usko povezan s tim zakonima koji su se odnosili na religiju bio je zakon koji je ograničio zajednicu braka – najsvetiju vezu kojom se mogu povezati ljudska bića, i čija trajnost najviše doprinosi učvršćenju društva – na stanje običnog građanskog ugovora prolaznog karaktera, koji bilo koje dve osobe mogu sklopiti i raskinuti po svojoj volji… Da su se demoni prihvatili posla da pronađu način da najuspešnije unište sve što je časno, skladno i trajno u porodičnom životu, i da istovremeno steknu sigurnost da će se zlo koje su želeli da učine nastavljati iz naraštaja u naraštaj, ne bi mogli zamisliti delotvorniji plan od ove degradacije braka… Sofi Arnold, glumica poznata po svojoj duhovitosti, opisala je republikanski brak kao ‘svetu tajnu preljube’.« (Scott, vol. 1, ch. 17)

»Gde i Gospod naš razapet bi.« Ova pojedinost iz proročanstva ispunila se u Francuskoj. Ni u jednoj drugoj zemlji nije tako izrazito pokazan duh neprijateljstva prema Hristu. Ni u jednoj drugoj zemlji istina se nije suočila s tako ogorčenim i surovim protivljenjem. Tokom progonstva koje je Francuska pokrenula protiv poklonika jevanđelja, ona je razapinjala Hrista u liku Njegovih učenika.

Iz stoleća u stoleće prolivana je krv svetih. Dok su valdenžani polagali svoj život na planinama Pijemonta »za Reč Božju i za svedočanstvo Isusa Hrista«, slično svedočanstvo za istinu davala su i njihova braća, albigenzi u Francuskoj. U dane reformacije, njeni sledbenici bili su u najstrašnijim mukama ubijani. Kraljevi i plemići, žene iz visokog roda i nežne devojke, ponos i viteštvo nacije, naslađivali su svoje oči samrtnim mukama koje su trpeli mučenici za Isusa. Hrabri hugenoti, boreći se za prava koja su najsvetija ljudskom srcu, prolivali su svoju krv na mnogim bojnim poljima. Protestante su izjednačavali s ljudima izvan zakona, raspisivali nagradu za njihove glave, progonili ih kao divlje zveri.

»Crkva u pustinji«, je ime za ono malo potomaka starih hrišćana koji su se sve do osamnaestog veka održali u Francuskoj, sakrivajući se u planinama na jugu zemlje, i dalje negujući veru svojih otaca. Kada su se usudili da se noću sastanu na planinskim obroncima ili na usamljenim mestima, progonili su ih vojnici i odvodili da doživotno robuju na galijama. Najneporočniji, najplemenitiji i najinteligentniji ljudi Francuske bili su okivani, i strahovito mučeni, zajedno s razbojnicima i ubicama (vidi: Wylie, b. 22, ch. 6). Drugi, prema kojima je nešto milostivije postupljeno, bili su hradnokrvno ubijani vatrenim oružjem dok su, nenaoružani i bespomoćni, padali na svoja kolena u molitvi. Stotine starijih ljudi, nezaštićenih žena i nevine dece ostavljani su da leže mrtvi na zemlji na mestima na kojima su se okupljali. Kada bi neko prolazio preko planinskih obronaka ili kroz šume, u kojima su se obično okupljali, nije bilo ništa neobično da naiđe »na svaka četiri koraka, na mrtva tela koja su se crnela na zemlji ili visila sa drveća«. Njihova zemlja, opustošena mačem, sekirom i lomačama »bila je pretvorena u ogromnu, mračnu pustoš«. »Ova divljaštva bila su učinjena… ne u neko mračno doba, već u sjajnoj eri Luja XIV. Nauka je tada negovana, literatura cvetala, duhovnici na dvoru i u prestonici bili su učeni i rečiti ljudi, koji su se rado prikazivali u svojoj krotkosti i velikodušnosti.« (Isto, b. 22, ch. 7)

Ali, najcrnje u crnom nizu zločina, najužasnije među paklenim delima u svim tim stoleća, bilo je krvoproliće izvršeno na dan Svetog Vartolomeja. Svet se i danas sa užasom seća tog najpodlijeg i najokrutnijeg pokolja. Francuski kralj, po nagovoru rimskih sveštenika i prelata, odobrio je to zločinačko delo. Zvono, koje je zazvolilo u mrtvo noćno doba, dalo je znak za pokolj. Na hiljade protestanata, dok su mirno spavali u svojim domovima, oslanjajući se na svečano zadatu reč svoga kralja, bez upozorenja bili su izvlačeni iz postelja i hradnokrvno ubijani.

Kao što je Hristos bio nevidljivi vođa svoga naroda u vreme oslobađanja iz egipatskog ropstva, tako je sotona bio nevidljivi vođa svojih podanika u ovom strašnom delu umnožavanja mučenika. Pokolj je sedam dana trajao u Parizu, prva tri s neopisivim besom. Pokolj nije bio ograničen samo na grad, već je po posebnoj kraljevoj naredbi proširen na sve provincije i gradove u kojima su živeli protestanti. Ni starost, ni pol nisu bili poštovani. Ni nevina beba, ni čovek sede kose nisu bili pošteđeni. Plemić i seljak, star i mlad, majka i dete, svi su bili ubijani. Po celoj Francuskoj pokolj je trajao puna dva meseca. Sedamdeset hiljada ljudi, ponos i cvet nacije – bilo je ubijeno.

»Kada je vest o masakru stigla u Rim, oduševljenje među sveštenicima bilo je bezgranično. Kardinal od Lorene nagradio je glasnika s hiljadu kruna; topovi s Anđeoske tvrđave zagrmeli su radosnim pozdravnim plotunima; zvona su zvonila sa svakog zvonika, vatre su noć pretvorile u dan, a Grgur XIII, praćen kardinalima i drugim crkvenim dostojanstvenicima, krenuo je u dugoj procesiji prema crkvi Svetog Luja, u kojoj je ovaj kardinal služio svečani Te Deum… Iskovana je medalja u spomen masakra, a u Vatikanu se i danas mogu videti tri Vasarijeve freske, na kojima se vidi napad na admirala, kralj u dvorskom savetu za vreme planiranja masakra, i sam masakr. Grgur je poslao Šarlu orden Zlatne ruže, a četiri meseca posle masakra… zadovoljno je slušao propoved francuskog sveštenika… koji je govorio o ‘tom danu tako punom sreće i radosti i veselja, kada je sveti otac dobio vest i pošao u svečanom raspoloženju da izrazi zahvalnost Bogu i svetom Luju.’« (Henry White, The Massacre of St. Bartholomew, ch. 14, par. 34)

Isti duh koji je izazvao masakr na dan Svetog Vartolomeja stajao je i iza prizora revolucije. Za Hrista je govoreno da je varalica, a ratni poklič francuskih nevernika glasio je: »Smrvimo lopova«, to jest Hrista. Bogohuljenje koje je stizalo do neba i odvratna bezbožnost išli su ruku pod ruku, a najpodliji ljudi, čudovišta okrutnosti i poroka, bili su i najviše slavljeni. Na taj način, najviše poštovanje ukazivano je sotoni, dok je Hristos, utelovljenje istinitosti, neporočnosti i nesebične ljubavi bio razapinjan.

»Onda će zver, što izlazi iz bezdana učiniti s njima rat, i pobediće ih i ubiće ih.« Bezbožnička sila koja je preovladavala Francuskom u vreme revolucije i vladavine terora, zaista se usudila da objavi rat Bogu i Njegovoj svetoj Reči, rat kakav svet do tada nije video. Narodna skupština ukinula je obožavanje Boga. Biblije su bile pokupljene i javno spaljene sa svim mogućim izrazima prezira. Božji zakon bio je bačen pod noge. Biblijske ustanove su ukinute. Sedmični dan odmora je uklonjen, a umesto njega svaki deseti dan posvećen raskalašnim zabavama i bogohuljenju. Održavanje krštenja i Večere Gospodnje bilo je zabranjeno. Natpisi, upadljivo stavljeni iznad grobnih mesta, objavljivali su da je smrt večni san.

Strah Božji više nije smatran početkom mudrosti, već sasvim suprotno tome, početkom ludosti. Svaka verska služba bila je zabranjena, osim one koja je obavljana u slavu slobode i domovine. Zakoniti pariski biskup bio je izveden da odigra glavnu ulogu u najbestidnijoj i najskandaloznijoj komediji koja je ikada izvedena pred licem narodne skupštine… Izveden je u punom ornatu da pred Konventom izjavi da je religija koju je toliko godina propovedao, u svakom pogledu samo sveštenička izmišljotina i da nema nikakav temelj ni u istoriji ni svetoj istini. On je porekao, svečanim i odlučnim rečima, postojanje Boga za čiju je službu bio rukopoložen i obećao da će se u budućnosti posvetiti služenju slobodi, jednakosti, vrlini i moralu. Posle toga položio je na sto svoje biskupske oznake i primio u bratski zagrljaj predsednika Konventa. Nekoliko otpalih sveštenika je sledilo primer svoga prelata.« (Scott, vol.I, ch. 17)

»I koji žive na zemlji obradovaće se i razveseliće se za njih, i slaće dare jedan drugome, jer ova dva proroka mučiše one koji žive na zemlji.« Nevernička Francuska je ućutkala glasove ukora ova dva Božja svedoka. Reč istine ležala je mrtva na njenim ulicama, a oni koji su mrzeli ograničenja i zahteve Božjeg zakona bučno su slavili. Ljudi su javno ustajali potiv Cara Neba. Kao grešnici iz starih vremena i oni su vikali: »Kako će razabrati Bog, i zar Višnji zna?« (Psalam 73,11)

S bogohulnom drskošću koja je premašivala svaku meru, jedan od sveštenika nove vere je uzviknuo: »Bože, ukoliko postojiš, osveti se zbog svog uvređenog imena! Ja te izazivam! Ti ćutiš, ne usuđuješ se da pošalješ svoje gromove! Ko će posle svega verovati u tvoje postojanje?« (Lacretelle, History, vol. II, p. 309) Kakvog li odjeka faraonovih reči: »Ko je Gospod da poslušam glas njegov?« »Ne znam Gospoda!«

»Reče bezumnik u srcu svojemu: nema Boga!« (Psalam 14,1) Gospod je o onima koji izvrću istinu rekao: »Jer će njihovo bezumlje postati javno pred svima!« (2. Timotiju 3,9) Pošto je odbacila obožavanje živoga Boga, »koji je visok i uzvišen« i »koji živi u večnosti«, trebalo je da prođe samo malo vremena da Francuska padne u ponižavajuće idolopoklonstvo, da počne obožavanje boginje Razuma u ličnosti jedne razvratne žene. Sve to dogodilo se u skupštini zemlje, pred predstavnicima njene najviše građanske i zakonodavne vlasti! Jedan istoričar piše: »Jedna ceremonija iz tog bezumnog vremena nenadmašna je po svojoj besmislenosti spojenoj s bezbožnošću. Vrata Konventa otvorila su se da propuste grupu muzičara, za kojima su u svečanoj povorci ušli članovi gradskog saveta pevajući himne u slavu slobode i prateći predmet svoga budućeg obožavanja, ženu obavijenu koprenom, koju su nazivali boginjom razuma. Kada je dovedena do ograđenog prostora, svečano su joj skinuli koprenu i postavili je s desne strane predsednika, a onda su u njoj svi prepoznali jednu od igračica u operi… Toj osobi, kao najprikladnijem predstavniku razuma koji su obožavali, pripadnici narodne skupštine Francuske odali su javnu počast.«

»Ova bezbožna i smešna maskarada izrodila se na izvestan način u modu; uzdizanje boginje Razuma obnavljano je i podražavano po celoj zemlji, u onim mestima u kojima su stanovnici želeli da se pokažu dostojni svih visina do kojih je dospela revolucija.« (Scott, vol. I, ch. 17)

Govornik koji je najavio obožavanje razuma, ovako se izrazio: »Zakonodavci! Fanatizam je ustuknuo pred razumom! Njegove zaslepljene oči nisu mogle izdržati sjaj svetlosti! Danas se nepregledna masa okupila ispod ovih gotskih lukova, koji, prvi put odzvanjaju istinom. Ovde je Francuska obavila jedino pravo bogosluženje – slavljenje slobode, obožavanje razuma. Ovde smo izrazili želje za napredovanjem oružja Republike. Ovde smo odbacili beživotne idole i prihvatili razum, prihvatili ovaj živi lik, remek-delo prirode!« (M.A. Thiers, History of the French Revolution, vol. 2, pp. 370.371)

Kada je boginja bila dovedena u Konvent, govornik ju je uzeo za ruku, i okrenuvši se prema skupu, rekao: »Smrtnici, prestanite da drhtite pred nemoćnim gromovima Boga koga je stvorio vaš strah! Od sada nemojte priznavati nijedno božanstvo osim razuma. Ja vam predstavljam njegov najplemenitiji i najčistiji lik; ako već morate imati idole, onda žrtve prinosite samo pred ovakvima kakav je ovaj… Padajte pred sjajnim Senatom slobode! Poklonite se razumu!«

»Boginja, pošto ju je predsednik zagrlio, ušla je u prekrasna kola, i odvezena, praćena klicanjem nepreglednog mnoštva, u katedralu Notr Dam, da tamo zauzme mesto Božanstva. Tu je bila podignuta na visoki oltar i primala izraze obožavanja svih prisutnih.« (Alison, vol. 1, ch. 10)

Uskoro posle toga usledilo je javno spaljivanje Biblija. Jednom prilikom su članovi »Društva narodnog muzeja« ušli u gradsku kuću, uzvikujući: »Živeo razum!« i noseći na vrhu štapa ostatke poluspaljenih knjiga, brevijara, misala, Starog i Novog zaveta, koji su, prema rečima predsednika, »ispaštale u velikoj vatri za sve ludosti na koje su navele ljudski rod«. (Journal of Paris, 1793. No. 318. Tekst citiran u Buchez-Roux, Collection of Parliamentary History, vol. 30, pp. 200.201)

Upravo je papstvo započelo delo koje je ateizam dovršio. Politika Rima stvorila je ove okolnosti, društvene, političke i verske, koje su Francusku dovele do propasti. Pisci, opisujući užase revolucije, kažu da se svi ovi događaji moraju staviti na teret prestolu i Crkvi. Stroža pravda pripisaće ih samo Crkvi. Papstvo je pokrenulo kraljeve protiv reformacije, proglašavajući je neprijateljem krune, činiocem nesklada, koji može postati koban za mir i sklad u državi. Upravo je zao duh Rima na ovaj način najneposrednije nadahnuo surovost i najljuće nasilje koje je kruna naredila.

Duh slobode dolazi s Biblijom. Gde god je jevanđelje bilo prihvaćeno, budio se duh naroda. Ljudi su počeli da odbacuju okove koji su ih držali u ropstvu neznanja, poroka i sujeverja. Počeli su da razmišljaju i deluju kao ljudi. Monarsi su to videli i počinjali da strepe za svoj despotizam.

Rim nije propustio da podstiče njihova sebična strahovanja. Sam papa je rekao francuskom regentu 1525. godine: »Protestantizam neće samo upropastiti i uništiti religiju, već i sva poglavarstva, plemstvo, zakone, redove i staleže.« (G. de Felice, History od the Protestants of France, b. 1, ch. 2, par. 8) Nekoliko godina kasnije papski nuncio upozorio je kralja: »Gospodine, nemojte se varati! Protestanti će ugroziti sav građanski, ali i verski poredak… Prestolu preti isto tolika opasnost kao i oltaru… Uvođenje nove religije mora biti praćeno uvođenjem novog poretka.« (D’Aubigne, History of the Reformaton in Europe in the Time of Calvin, b. 2. ch. 36) Teolozi su budili predrasude u narodu izjavljujući da protestantska doktrina »podstiče ljude da uvode novotarije i gluposti; ona lišava kralja odane ljubavi njegovih podanika, i pustoši i Crkvu i državu«. Na ovaj način Rim je uspeo da Francusku okrene protiv reformacije. »U Francuskoj je mač progonstva bio isukan iz korica prvenstveno zato da bi se uzdigao presto, sačuvalo plemstvo i održala zakonitost.« (Wylie, b. 13, ch. 4)

Zemaljski vladari nisu bili u stanju da predvide posledice takve kobne politike. Biblijska učenja usadila bi u misli i srca ljudi ona načela pravednosti, umerenosti, istine, jednakosti i dobročinstva, koja predstavljaju ugaoni kamen svakog napretka države. »Pravda podiže narod.« (Priče 14,34) »Jer se pravdom utvrđuje presto.« (Priče 16,12) »I mir će biti delo pravde, što će pravda učiniti biće pokoj i bezbrižnost do veka.« (Isaija 32,17) Onaj koji poštuje Božji zakon, najiskrenije će poštovati i ispunjavati i zakone svoje zemlje. Onaj koji se boji Boga, poštovaće i kralja, kada se pravedno i zakonito služi svojim autoritetom. Međutim, nesrećna Francuska zabranila je Bibliju i proterala njene sledbenike. Iz stoleća u stoleće, ljudi načela i poštenja, ljudi od prosvećenog intelekta i moralne snage, koji su imali hrabrosti da izraze svoja uverenja i veru da trpe istine radi – upravo ti ljudi robovali su na galijama, umirali na lomačama, ili trunuli u tamničkim ćelijama. Hiljade i hiljade sigurnost su potražile u bežanju, a to je trajalo preko dve stotine i pedeset godina posle početka reformacije.

»Skoro da nijedna generacija u Francuskoj tokom tog dugog vremenskog razdoblja nije propustila da vidi kako svedoci jevanđelja beže pred besomučnim gnevom progonilaca, odnoseći sa sobom znanje, veštinu, marljivost, red, kojima su se odlikovali, da bi njima poslužili, najpre na blagoslov zemljama u kojima su našli utočište. U istoj meri u kojoj su tim darovima blagosiljali druge zemlje, osiromašivali su svoju zemlju. Da su svi koji su bili izagnani ostali u Francuskoj, da je u razdoblju od te tri stotine godina zanatska veština izgnanika obogaćivala njeno tlo, da je tokom te tri stotine godina umešnost u radu uzdizala njenu proizvodnju, da je tokom te tri stotine godina njihov stvaralački um i istraživačka sposobnost obogaćivala njenu literaturu i razvijala njenu nauku, da je njihova mudrost usmeravala njene skupštine, da je njihova hrabrost vodila njene bitke, da je njihova nepristrasnost oblikovala njene zakone, da je biblijska religija jačala razum i upravljala savešću naroda, kakva bi slava do današnjeg dana pratila Francusku! Kakva bi to velika, napredna i srećna zemlja – uzor ostalim narodima, mogla biti!«

»Međutim, slepa i licemerna verska zatucanost izgonila je sa njenog tla svakog učitelja vrline, svakog zagovornika reda, svakog iskrenog branitelja prestola, govorila je ljudima koji bi svoju zemlju mogli učiniti ‘velikom i slavnom’: birajte šta hoćete: lomaču ili izgnanstvo! Konačno, propast zemlje bila je dovršena, nije više bilo savesti koja bi mogla biti osuđena, religije koju bi trebalo spaliti na lomači, patriotizma koji bi mogao biti proteran iz zemlje.« (Wylie, b. 13, ch. 20) Revolucija, sa svim svojim užasima, bila je zla posledica!

»Posle odlaska hugenota u Francuskoj je došlo do opšteg nazadovanja. Napredni manufakturni centri su propadali, plodna područja bila su vraćena u svoje nekadašnje divlje stanje, intelektualna otupelost i moralno opadanje zamenili su razdoblje neobičnog napretka. Pariz se pretvorio u ogromno sirotište, tako da postoji procena da je, prilikom izbijanja revolucije, dve stotine hiljada prosjaka tražilo milostinju iz kraljevih ruku. Samo je jezuitski red cvetao usred propadanja države, i vladao strašnom tiranijom nad crkvama i školama, zatvorima i galijama.«

Jevanđelje je Francuskoj moglo da donese rešenje ovih političkih i društvenih problema, ali su ga uspešno osujetili njeno sveštenstvo, njen vladar i njeni zakonodavci, koji su zemlju konačno gurnuli u anarhiju i propast. Na nesreću, pod prevlašću Rima narod je zaboravio blagoslovene Spasiteljeve pouke o požrtvovanju i nesebičnoj ljubavi. Bio je naveden da zaboravi pouke o samoodricanju za dobro drugih. Bogate niko nije ukoravao zbog tlačenja siromašnih, siromašnima niko nije pomagao da se izvuku iz ropstva i poniženja. Sebičnost bogatih i moćnih postajala je sve očiglednija i nasilnija. Vekovima su pohlepa i raspuštenost plemstva izlagali seljake oštrom izrabljivanju. Bogati su činili zlo siromašnima, a siromašni su mrzeli bogate.

U mnogim provincijama imanja su bila vlasništvo plemića, a pripadnici radničke klase bili su samo zakupci, izloženi milosti i nemilosti svojih gospodara i primoravani da se povinuju njihovim preteranim zahtevima. Teret izdržavanja Crkve i države padao je na srednje i niže klase, koje su građanske i crkvene vlasti teško oporezovale. »Uživanje plemstva predstavljalo je vrhovni zakon, seljaci su mogli da gladuju, a za to njihovi tlačitelji nisu ni najmanje marili… Narod je bio primoran da u svakom slučaju zadovoljava isključive interese zemljoposednika. Život poljoprivrednih radnika svodio se na neprestani rad i neopisivu bedu; njihove žalbe, ukoliko bi se ikada usudili da ih podnesu, bile su razmatrane s drskim prezirom. Sudovi su uvek verovali plemićima, i presuđivali protiv seljaka; bilo je svima poznato da u takvom sistemu opšte pokvarenosti sudije primaju mito, pa je samovolja plemstva smatrana zakonom. Od poreza koje su uterivali od običnih građana, s jedne strane svetovni moćnici, a sa druge sveštenstvo, ni polovina nije stizala u kraljevsku ili biskupsku riznicu; sve ostalo bilo je rasipano u razuzdanim zabavama. Ljudi koji su na ovaj način pljačkali svoje sunarodnike bili su oslobođeni poreza, a po zakonu ili običajima imali su pravo na sve državne položaje. Privilegovane klase brojale su oko stotinu i pedeset hiljada pripadnika, za čije su zadovoljavanje milioni građana bili osuđeni na beznadežan i ponižavajući način života.«

Dvor se odao raskoši i rasipnosti. Nepoverenje je postojalo između naroda i upravljača. Svaku meru vlasti pratile su sumnje i proglašavale je podmuklom i sebičnom. U razdoblju dužem od pola stoleća pre izbijanja revolucije na prestolu je sedeo Luj XV, koji je, čak i u vremenu te pokvarenosti, bio smatran nemarnim, lakoumnim i bludnim vladarem. Pored tako okrutnog i izopačenog plemstva, osiromašene i neuke niže klase, prezaduženosti državne kase i ogorčenosti naroda, nije bilo potrebno imati proročke oči i zapaziti nagoveštaj užasne katastrofe koja se približavala. Na sve opomene svojih savetnika, kralj je obično odgovarao: »Pokušajte da sve nekako ide dok ja budem živ, a posle moje smrti neka bude kako mora biti!« Bili su potpuno uzaludni svi zahtevi za reformama. Kralj je bio svestan svih zala, ali nije imao ni hrabrosti ni snage da se suoči sa njima. Sudbina koja je očekivala Francusku bila je najbolje opisana njegovim ravnodušnim i sebičnim odgovorom: »Posle mene potop!«

Koristeći sumnjičavošću kralja i vladajuće klase, Rim je uticao na njih da narod drže u okovima, dobro znajući da će država na taj način oslabiti, i da će tako i upravljače i narod zadržati u svojim rukama. Rim je, vodeći dalekovidnu politiku, shvatio da se narod može uspešno držati u ropstvu okovima duhovne prirode, da njegove napore da zbaci okove najsigurnije može osujetiti time što će ga učiniti nesposobnim da živi u slobodi. Moralno propadanjae bilo je hiljadu puta strašnije od posledica fizičkih patnji koje je izazvala vladavina Rima. Ostavljen bez Biblije, prepušten verskoj zatucanosti i sebičnosti, narod je tonuo u neznanje, sujeverje i poroke, tako da je postao potpuno nesposoban da upravlja sobom.

Međutim, posledice svih ovih zbivanja bile su veoma različite od onih koje je Rim očekivao. Umesto da zadrži mase u slepoj pokornosti svojim dogmama, on je svojim delovanjem doprineo da ljudi postanu nevernici i revolucionari. Katoličanstvo su prezirali kao svešteničku izmišljotinu. Gledali su na sveštenike kao na saučesnike u nasilju koje su trpeli. Jedini bog koga su poznavali bio je bog Rima; rimsko učenje je bilo njihova jedina religija. Lakomost i surovost Rima proglasili su zakonitim proizvodom Biblije i nisu hteli da imaju nikakvog posla s tim.

Rim je pogrešno predstavio Božji karakter i izopačio Njegove zahteve, a ljudi su odbacili i Bibliju i njenog Autora. Crkva je zahtevala slepo verovanje u svoje dogme, proglašavajući da za to ima potvrdu Biblije. Volter je odgovarajući na to, zajedno sa svojim saradnicima potpuno odbacio Božju Reč i na sve strane širio otrov neverništva. Rim je bacio narod pod noge i gazio ga gvozdenom petom; sada su ponižene i podivljale mase, odgovarajući na njegovu tiraniju, odbacile sva ograničenja. Gnevne na blistavu prevaru kojoj su se tako dugo klanjale, najšire mase odbacile su zajedno i laž i istinu; smatrajući bezakonje slobodom, ovi robovi poroka uživali su u svojoj zamišljenoj slobodi.

Prilikom izbijanja revolucije, kraljevim ustupkom narod je u skupštini dobio predstavništvo koje je brojem nadmašivalo zajedničko predstavništvo plemića i sveštenstva. Tako je sada ravnoteža vlasti prešla u ruke naroda; ali narod nije bio u stanju da se njome mudro i odmereno posluži. Željni da uklone zla koja su trpeli, predstavnici trećeg staleža odlučili su da preurede društvo. Gnevni građani, čije misli su bile pune gorkih i dugotrajnih uspomena na pretrpljene nepravde, odlučili su da promene bedno stanje koje je postalo neizdrživo i da se osvete onima koje su smatrali odgovornim za svoje patnje. Potlačeni su primenili pouku koju su naučili pod tiranijom i postali tlačitelji onih koji su njih tlačili.

Nesrećna Francuska požnjela je u krvi žetvu od semena koje je posejala. Strašne su bile posledice njene potčinjenosti vladajućoj sili Rima. Na mestu na kome je Francuska podigla svoju prvu lomaču u početku reformacije, revolucija je postavila svoju prvu giljotinu. Na onom istom mestu na kome je u šesnaestom stoleću bio spaljen prvi mučenik za protestansku veru, bile su u osamnaestom giljotinirane prve žrtve. Odbacujući jevanđelje, koje bi joj donelo ozdravljenje, Francuska je otvorila vrata neverništvu i propasti. Pošto su bila odbačena ograničenja koja je zahtevao Božji zakon, pokazalo se da su ljudski zakoni nemoćni da zadrže i zaustave snažnu plimu ljudskih strasti, i država je tako upala u anarhiju i bunu. Ratom protiv Biblije započela je era, poznata u ljudskoj istoriji kao »vladavina terora«. Mira i sreće nestalo je iz domova i srca ljudi. Niko više nije bio siguran. Onaj koji je danas pobedio, sutra je bio osumnjičen, osuđen. Nasilje i pokvarenost stekli su prevlast.

Kralj, sveštenstvo i plemići bili su prisiljeni da se pokore svirepostima razjarenog i gnevnog naroda. Njegova glad za osvetom bila je pokrenuta pogubljenjem kralja, pa su uskoro i oni koji su izglasali njegovu smrt pošli istim putem. Donesena je odluka o pogubljenju svih osumnjičenih za neprijateljstvo prema revoluciji. Zatvori su bili prepuni, i u jednom razdoblju u njima je bilo preko dve stotine hiljada zatvorenika. Užasni prizori mogli su se videti na ulicama gradova u celoj kraljevini. Jedna revolucionarna partija ustala je protiv druge revolucionarne partije i Francuska je postala ogromno bojno polje na kome su se sučeljavale protivničke mase, pokretane besom svojih strasti. »U Parizu je jedna buna sustizala drugu, a građani su bili podeljeni u bezbroj frakcija, koje nisu mislile ni o čemu drugome nego o međusobnom istrebljenju.« Opšta beda je bila povećana i time što je država bila uvučena u dug i uništavajući rat s velikim evropskim silama. »Zemlja je bila skoro uništena, vojska se bunila zbog neisplaćenih prinadležnosti, Parižani su gladovali, provincije su bile opustošene posle pohoda razbojnika, a civilizacija je skoro nestala pod udarima anarhije i razvrata.«

Narod je vrlo dobro shvatio lekcije o okrutnosti i mučenju, kojima ga je Rim tako vredno poučavao. Konačno je došao i dan osvete. Isusovi učenici sada više nisu bacani u tamnice i vučeni na gubilišta. Oni su odavno bili poubijani ili proterani u izgnanstvo. Okrutni Rim sada je osetio smrtonosnu snagu onih koje je obučio da uživaju u krvavim delima. »Primer progonstva koji je francusko sveštenstvo davalo tokom mnogih vekova, sada mu se vraćao strašnom silinom. Gubilišta su se crvenela od krvi sveštenika. Galije i zatvori, nekada pretrpani hugenotima, sada su bili prepuni njihovih gonitelja. Lancima prikovani za klupe, znojeći se nad veslima, rimski sveštenici preživljavali su sve one muke koje je Crkva tako obilato zadavala krotkim jereticima.«

»A onda je osvanuo dan primene najvarvarskijeg od svih zakonika u najvarvarskijem od svih sudova; kada niko nije mogao da pozdravi svoga suseda ili da uputi svoju molitvu, a da ne dovode sebe u opasnost da učini smrtni prestup, jer su doušnici vrebali iz svakog ugla; tako da je giljotina radila od ranoga jutra; kada su zatvori bili puni kao potpalublja brodova za prevoz robova, kada se gradskim ulicama krv slivala prema Seni… Dok su svakoga dana ulicama Pariza prema gubilištu prolazila kola natovarena žrtvama, dotle su prokonzuli, koje je Konvent slao u departmane, uživali u neopisivim surovostima, koja su prevazilazila čak i ona učinjena u prestonici. Nož smrtonosne mašine podizao se i padao suviše sporo da obavi svoje delo pogubljenja. Duge kolone zatvorenika bile su ubijane kartečom. Lađe prepune nesrećnih žrtava su potapane. Lion je pretvoren u pustinju. U Arasu je čak i okrutna milost brze smrti bila uskraćena zatvorenicima. Duž Loare, od Samura do mora, velika jata vrana i jastrebova gostila su se nagim telesima, isprepletenima u odvratnom zagrljaju. Nije bilo milosti ni prema polu ni prema godinama. Broj mladića i devojaka starih tek sedamnaest godina koje je pobila ta opaka vlast dostizao je stotine. Bebe, otrgnute iz majčinog zagrljaja bile su bacane s koplja na koplje duž jakobinskih redova.« U kratkom razdoblju od deset godina, pobijeno je mnoštvo ljudskih bića.

Sve se događalo upravo onako kako je to sotona hteo. On je sve to stolećima unapred pripremao. Njegovi postupci su postupci prevare od početka do kraja, a njegova trajna namera da ljudima donese nevolju i bedu, da unakazi i oskrnavi Božje delo, da osujeti Božje namere dobrote i ljubavi, da izazove žalost i na Nebu. Svojom prevarljivom veštinom tako zaslepljuje čovekove misli da ga navede da krivicu za svoja zla dela prebaci na Boga, kao da su sve nesreće posledica Stvoriteljevog planiranja. Na sličan način, kada oni koje je svojom okrutnom moći ponižavao i zlostavljao, izbore svoju slobodu, tada ih podstiče da čine ispade i zverstva. Tirani i ugnjetači tu sliku neobuzdane raspuštenosti, posle toga prikazuju kao primer posledica koje donosi sloboda.

Kada jedna zabluda bude razotkrivena, sotona je odmah preoblači u drugu odeću, a mnoštvo je prihvata isto tako željno kao i prvu. Kada je narod shvatio da je rimsko učenje, prevara, i kada ga sotona uz pomoć tog sredstva više nije mogao navoditi da krši Božji zakon, tada je objavio da je celokupna religija prevara i da je Biblija samo bajka, Narod je posle toga odbacio sve božanske propise, i odao se neobuzdanom bezakonju.

Zanemarivanje jedne velike istine – da se prava sloboda nalazi u okviru propisa Božjeg zakona, bilo je kobna greška koja je donela tako velike nevolje stanovnicima Francuske. »O, da si pazio na zapovesti moje, mir bi tvoj bio kao reka, i pravda tvoja kao valovi morski… Nema mira bezbožnicima, veli Gospod!« (Isaija 48,18.22) »Ako me ko sluša, boraviće bezbrižno, i biće na miru ne bojeći se zla.« (Priče 1,33)

Bezbožnici, nevernici i otpadnici protive se Božjem zakonu i optužuju ga, ali posledice njihovog uticaja pokazuju da je čovekovo blagostanje usko povezano s njegovom poslušnošću božanskim pravilima. Oni koji ne žele da čitaju pouke iz Božje knjige moraće da ih čitaju iz istorije naroda.

Kada se sotona poslužio papistima da odvrati ljude od puta poslušnosti, njegovo delovanje bilo je prikriveno, a njegov rad tako zaklonjen da poniženje i beda, koji su dolazili kao njegova posledica, nisu mogli biti shvaćeni kao plod prestupa. Osim toga, njegova moć je u tolikoj meri bila poništavana suprotnim delovanjem Svetoga Duha da njegove namere nisu mogle biti u potpunosti ostvarene. Ljudi nisu pratili događaje od uzroka do posledice s ciljem da otkriju izvor svojih nevolja. Međutim, u revoluciji Gospodnji zakon bio je otvoreno odbačen odlukom Narodne skupštine, tako da su za vreme »vladavine terora«, koja je usledila, svi mogli da prate zbivanja od uzroka do posledice.

Pošto se Francuska javno odrekla Boga i odbacila Bibliju, zli ljudi i duhovi tame radovali su se što su dostigli tako dugo željeni cilj – da svoje kraljevstvo oslobode ograničenja Božjeg zakona. »Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.« (Propovednik 8,11) Međutim, prestupanje pravednog i svetog Zakona neizbežno vodi u bedu i propast. Iako nije bila odmah pohođena Božjim sudovima, ljudska opakost sama izaziva svoju sigurnu propast. Vekovi otpada i zločina gomilali su gnev za dan osvete Gospodnje, i kada se napunila čaša bezakonja, oni koji su prezirali Boga prekasno su shvatili kako je strašno kada je iscrpljeno božansko strpljenje. Božji Duh, koji obuzdava okrutnu sotonsku silu, u velikoj meri je povučen, a onaj čije je jedino uživanje da uništava ljude mogao je da ostvari svoju volju. Oni koji su izabrali da služe pobuni ostavljeni su da žanju njene plodove, dok zemlja nije bila puna zločina, suviše strašnih da bi ih pero moglo opisati. Iz opustošenih provincija i porušenih gradova čula se strašna vika – krik najcrnjeg očajanja. Francuska je bila uzdrmana kao posle zemljotresa. Religija, zakon, socijalni red, porodica, država i Crkva – sve je bilo oboreno bezbožnom rukom, koja se podigla protiv Božjeg zakona. Mudri čovek je zaista rekao istinu: »A bezbožnik pada od svoje bezbožnosti!« (Priče 11,5) »Neka grešnik sto puta čini zlo i odgađa mu se, ja ipak znam da će biti dobro onima koji se boje Boga, koji se boje lica njegova, a bezbožniku neće biti dobro!« (Propovednik 8,12.13) »Jer mrziše na znanje i straha Gospodnjega ne izabraše… zato će jesti plod od putova svojih i nasitiće se saveta svojih!« (Priče 1,29.31)

Božji verni svedoci, koje je ubila bogohulna sila »koja izlazi iz bezdana«, nisu dugo ostali nemi. »A posle tri dana i po duh života od Boga uđe u njih, i staše oba na noge svoje, i strah veliki napade na one koji ih gledahu.« (Otkrivenje 11,11) Godine 1793. u francuskoj Narodnoj skupštini izglasani su dekreti kojima je ukinuta hrišćanska religija i odbačena Biblija. Tri i po godine posle toga ista Skupština prihvatila je rezoluciju kojom su dekreti protiv religije povučeni i tako garantovana sloboda Bibliji. Svet je bio zgranut pred veličinom zala koja su bila učinjena posle odbacivanja Svetog pisma, pa su sada ljudi shvatili neophodnost vere u Boga i u Njegovu Reč kao temelj vrline i morala. Gospod je rekao: »Koga si ružio i hulio? I na koga si podigao glas? I podigao uvis oči svoje? Na sveca Izrailjeva!« (Isaija 37,23) »Zato, evo, ja ću ih naučiti sada, pokazaću im ruku svoju i silu svoju, da poznaju da mi je ime Gospod.« (Jeremija 16,21)

Prorok je još govorio o dva svedoka: »I čuše glas veliki s neba koji im govori: iziđite amo! I iziđoše na nebo na oblacima, i videše ih neprijatelji njihovi!« (Otkrivenje 11,12) Otkako je Francuska objavila rat dvojici Božjih svedoka, oni su bili poštovani kao nikada do tada. Godine 1804. organizovano je Britansko i inostrano biblijsko društvo. Posle toga osnovano je nekoliko sličnih organizacija sa mnogobrojnim ograncima na evropskom kontinentu. Američko biblijsko društvo osnovano je 1816. godine. U vreme osnivanja Britanskog i inostranog biblijskog društva, Biblija je štampana i širena na pedeset jezika. Od tada je prevedena na mnogo stotina jezika i dijalekata.

U razdoblju od pedeset godina koje su prethodile 1792. godini, malo pažnje posvećivano je delovanju misija u drugim zemljama. Nije bilo osnovano nijedno novo društvo i samo nekoliko Crkava ulagalo je neki napor da se hrišćanstvo proširi po neznabožačkim zemljama. Međutim, pri kraju osamnaestog stoleća nastupila je velika promena. Ljudi su postali nezadovoljni rezultatima racionalističkog načina razmišljanja i osetili potrebu za božanskim otkrivenjem i praktičnom religijom. Od toga vremena delo misije u drugim zemljama doživelo je nečuveni porast.

Usavršavanje štamparske veštine dalo je veliki doprinos širenju Biblije. Povećane mogućnosti u saobraćaju između raznih zemalja, rušenje prastarih prepreka stvorenih od predrasuda i nacionalne isključivosti, slom svetovne vlasti rimskog pontifeksa – sve to otvorilo je vrata širenju Božje Reči. Biblija je već za nekoliko godina slobodno prodavana i na rimskim ulicama, a sada je odnesena i u sve nastanjene delove zemaljske kugle.

Nevernik Volter jednom prilikom hvalisavo je izjavio: »Već sam se umorio slušajući da je dvanaest ljudi osnovalo hrišćansku religiju. Ja ću dokazati da je jedan čovek dovoljan da je obori!« Od njegove smrti prošli su mnogi naraštaji. Milioni su se pridružili ratu protiv Biblije. Međutim, pretnja uništenjem daleko je od svog ostvarenja, jer na mestima na kojima je u Volterovo vreme bilo stotinu Biblija, sada je deset hiljada, pa i stotinu hiljada primeraka Božje knjige. Jedan od ranih reformatora, govoreći o hrišćanskoj Crkvi rekao je: »Biblija je nakovanj na kome se istrošilo mnogo čekića!« A Gospod kaže: »Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti srećno; i svaki jezik koji se podigne protiv tebe na sudu saprećeš!« (Isaija 54,17)

»Ali Reč Boga našega ostaje do veka!« (Isaija 40,8) »Dela su ruku njegovih istina i pravda, verne su sve zapovesti njegove, tvrde su za va vek veka, osnovane na istini i pravdi.« (Psalam 111, 7.8) Sve što je izgrađeno na čovekovom autoritetu biće oboreno, ali ono što je utemeljeno na steni Božje nepromenljive Reči ostaće doveka.