fbpx

14. Kasniji engleski reformatori

13. Holandija i Skandinavija
30/06/2020
15. Biblija i Francuska revolucija
30/06/2020

Dok je Luter zatvorenu Bibliju otvarao nemačkom narodu, Tindal je bio pokrenut Božjim Duhom da to isto učini za Englesku. Viklifova Biblija bila je prevedena s latinskog teksta koji je imao mnogo grešaka. Ona nikada nije bila štampana, a cena rukom prepisivanih kopija bila je tako visoka da ih je samo nekoliko bogatih ljudi ili plemića moglo nabaviti, osim toga, pošto je Crkva strogo zabranila njeno širenje, bila je uglavnom vrlo slabo proširena. Godine 1516, godinu dana pre pojave Luterovih teza, Erazmo je objavio svoju grčku i latinsku verziju Novog zaveta. Tako je Božja Reč prvi put bila štampana na svom originalnom jeziku. U tom izdanju bile su ispravljene mnoge greške koje su postojale u ranijim izdanjima, tako da je i smisao bio jasnije izražen. Ovo izdanje je doprinelo je da mnogi pripadnici obrazovanih društvenih slojeva steknu bolje poznavanje istine, i tako dalo novi podsticaj delu reforme. Međutim, obični narod i dalje je, u velikoj meri, bio lišen Božje Reči. Tindal će dovršiti Viklifovo delo i dati Bibliju svojim sunarodnicima.

Kao marljiv istraživač, željan istine, jevanđelje je prihvatio na temelju Erazmovog grčkog Novog zaveta. Neustrašivo je objavljivao svoja uverenja, zahtevajući da se svaka nauka upoređuje sa Svetim pismom. Na tvrđenje papista da je Crkva dala Bibliju i da je samo Crkva može tumačiti, Tindal je odgovorio: »Da li znate ko je orla naučio da nalazi svoj plen? Da, taj isti Bog uči i svoju gladnu decu da nađu svoga Oca u Njegovog Reči. Daleko od toga da ste nam vi dali Bibliju; upravo ste je vi sakrili od nas; upravo vi spaljujete one koji je propovedaju, i kada biste mogli, spalili biste i samu Bibliju!« (D’Aubigne, History of the Reformation of the Sixteenth Century, b. 8, ch. 4)

Tindalovo propovedanje pobudilo je veliki interes; mnogi su prihvatili istinu. Međutim, sveštenici su bili budni, jer odmah pošto je napustio neku oblast, oni su pretnjama i pogrešnim tumačenjima pokušavali da ponište njegov trud. Mnogo puta imali su i uspeha. On je zato uzviknuo: »Šta da se čini? Dok ja sejem na jednom mestu, neprijatelj pustoši polja koja sam upravo napustio. Ne mogu da budem svuda. O, kada bi hrišćani imali Sveto pismo na svom maternjem jeziku, mogli bi sami da se odupru tim skolasticima. Bez Biblije niko ne može da utvrdi vernike u istini.« (Isto, b. 18, ch. 4)

Nova namera prožela je njegove misli. Govorio je: »Upravo su na Izrailjevom jeziku pevani psalmi u Gopodnjem hramu; zar ne bi trebalo da jevanđelje među nama govori engleskim jezikom?… Zar ne bi trebalo da u Crkvi bude više svetlosti u podne, nego u zoru? Hrišćani treba da čitaju Novi zavet na svom maternjem jeziku.« Teolozi i učitelji u Crkvi međusobno se ne slažu. Samo uz pomoć Biblije možemo doći do istine. »Jedan se drži ovog učitelja, a drugi onoga… I svaki od tih autora suproti se drugome. Kako onda da odredimo koji od njih širi istinu, a koji zabludu?… Kako?… Zaista, samo Božjom Rečju!« (Isto, b. 18, ch. 4)

Ubrzo posle toga, neki učeni katolički teolog, koji se upustio u raspravu s njim, uzviknuo je: »Bilo bi nam bolje bez Božjih zakona nego bez papskih!« Tindal je odgovorio: »Ne pokoravam se ni papi ni bilo kom njegovom zakonu, i ako Gospod bude poštedeo moj život, neće proći mnogo godina, a ja ću učiniti da dečak koji ide za plugom poznaje Bibliju bolje od tebe!« (Anderson, Annals of the English Bible, p. 19)

Namera koju je počeo da gaji, naime, da narodu pruži Novi zavet na njegovom maternjem jeziku, bila je time potvrđena, i on se odmah prihvatio posla. Pošto je zbog progonstva morao da napusti svoj dom, otišao je u London, i tamo je neko vreme nesmetano obavljao svoj posao. Međutim, ponovo ga je nasilje papista nagnalo da beži. Izgledalo je kao da se cela Engleska zatvorila pred njim, pa je odlučio da utočište potraži u Nemačkoj. Tu je započeo da štampa svoj prevod Novog zaveta. Dva puta je delo bilo zaustavljano, ali kada mu je bilo zabranjeno da štampa u jednom gradu, odlazio je u drugi. Na kraju je stigao u Vorms, u mesto u kome je Luter samo pre nekoliko godina branio Jevanđelje pred Saborom. U tom starom gradu živeli su mnogi prijatelji reformacije, i Tindal je tu nesmetano nastavio svoje delo. Tri hiljade primeraka Novog zaveta uskoro je bilo završeno, a drugo izdanje izašlo je iste godine.

Ozbiljno i istrajno nastavio je da radi. Iako su engleske vlasti strogo čuvale svoje luke, Božja Reč je na različite načine potajno prenošena u London, a odatle širena po celoj zemlji. Papisti su uzaludno pokušavali da suzbiju istinu. Biskup iz Darama kupio je jednom prilikom od nekog knjižara, Tindalovog prijatelja, celu njegovu zalihu Biblija s namerom da je uništi, misleći da će to usporiti delo jevanđelja. Međutim, sasvim suprotno tome, novcem dobijenim od njega, kupljen je materijal za novo i bolje izdanje, koje se inače ne bi moglo štampati. Kada je Tindal kasnije dospeo u tamnicu, bila mu je ponuđena sloboda pod uslovom da izda imena onih koji su mu pomagali da pokrije troškove izdavanja Novog zaveta. Odgovorio je da je biskup iz Darama doprineo više nego svi ostali, jer mu je, plaćajući visoku cenu za neprodate knjige, omogućio da hrabro nastavi posao.

Tindal je izdajstvom pao u ruke svojih neprijatelja, i jednom prilikom mnogo meseci ostao je u sužanjstvu. Konačno je svoju veru posvedočio mučeničkom smrću, ali je oružje koje je pripremio omogućilo mnogim drugim vojnicima da biju bitke tokom svih stoleća sve do našeg doba.

Latimer je s propovedaonice podržavao mišljenje da Bibliju treba čitati na narodnom jeziku. Govorio je: Autor Svetoga pisma je »sam Bog«, i zato Pismo učestvuje u moći i večnosti svoga Autora. »Nema toga kralja, cara, sudije ili vladara… koji nije obavezan da posluša… Njegovu svetu Reč.« »Nemojmo ići stranputicom, već dozvolimo Božjoj Reči da nas usmerava; nemojmo hodati… za svojim precima, niti težimo za onim što su oni činili, već za onim što je trebalo da čine.« (Hugh Latimer, »First Sermon Preached Before King Edward VI«)

Barns i Frit, verni Tindalovi prijatelji, ustali su da brane istinu. Ridli i Kranmer za njima. Ove vođe engleske reformacije bili su obrazovani ljudi, i većina od njih u katoličkoj sredini uživala je visok ugled zbog svoje revnosti i pobožnosti. Njihovo protivljenje papstvu bilo je posledica njihovog poznavanja pogrešaka »Svete stolice«. Njihovo poznavanje vavilonskih misterija davalo je veću snagu njihovom svedočenju protiv njega.

»Postaviću vam sada neobično pitanje«, rekao je Latimer. »Ko je najmarljiviji biskup i prelat u celoj Engleskoj?… Vidim da slušate i očekujete da ga imenujem… kazaću vam! To je đavo!… On nikada ne napušta svoju dijecezu, pozovite ga kada god hoćete, on je uvek u kući!… on je uvek za plugom… nikada ga nećete zateći besposlena, garantujem vam… Tamo gde đavo stanuje…napolje s knjigama, a unutra sa svećama; napolje s Biblijama, a unutra s brojanicama; napolje s videlom jevanđelja, a unutra sa svetlošću sveća, da, čak i u podne… napolje s Hristovim krstom, a unutra sa plaćanjem za izlazak iz čistilišta… napolje s odevanjem golih, siromašnih, nemoćnih, unutra s ukrašavanjem slika i kićenjem likova od kamena i drveta; unutra s ljudskim tradicijama i njegovim zakonima, a napolje s Božjim tradicijama i Njegovom najsvetijom Rečju… O, kada bi naši prelati bili tako marljivi da seju seme dobre nauke, kao što je sotona u sejanju kukolja i korova!« (Isto, »Sermon of the Plough«)

Veliko načelo koje su podržavali ovi reformatori – ono isto koje su poštovali valdenžani, Viklif, Jan Hus, Luter, Cvingli, i svi oni koji su se ujedili s njima – glasi da je Sveto pismo nepogrešivi autoritet, jedino merilo vere i ponašanja. Oni su odbacivali pravo papa, sabora, crkvenih otaca, i kraljeva da upravljaju savešću ljudi u oblasti religije. Biblija je bila njihov autoritet, i njenim učenjem ocenjivali su sve nauke i sve zahteve. Vera u Boga i u Njegovu Reč održavala je ove svete ljude dok su na lomačama žrtvovali svoje živote. »Nemoj klonuti«, doviknuo je Latimer svom sapatniku pre nego što će plamenovi lomače ućutkati njihove glasove, »mi ćemo danas u Engleskoj zapaliti sveću za koju sam siguran da se, uz pomoć Božje blagodati, nikada neće ugasiti!« (Works of Hugh Latimer, vol. I, p. XIII)

Seme istine koje su u Škotskoj posejali Kolumba i njegovi saradnici nikada nije bilo potpuno iskorenjeno. Stotinama godina pošto su se crkve u Engleskoj pokorile Rimu, crkve u Škotskoj zadržale su svoju slobodu. Međutim, u dvanaestom stoleću papstvo se i tu učvrstilo i ni u jednoj drugoj zemlji nije uživalo takvu apsolutnu prevlast. Tama nigde nije bila dublja. Ipak, i tu su se pojavili zraci svetlosti da probiju tamu i najave rađanje novoga dana. Lolardi, koji su dolazili iz Engleske s Biblijama i Viklifovim učenjem, doprineli su mnogo čuvanju znanja o jevanđelju, a svako stoleće imalo je svoje svedoke i mučenike.

Posle početka velike reformacije pojavili su se Luterovi spisi, a onda i Tindalov Novi zavet na engleskom jeziku. Nezapaženi od strane hijerarhije, ovi glasnici tiho su prolazili planinama i dolinama, i ponovo na novi život palili baklju istine koja se skoro ugasila u Škotskoj, razarajući delo koje je Rim izgradio tokom četiri stoleća tiranije.

Krv mučenika dala je novi podstrek pokretu reforme. Papske starešine, svesne iznenadne opasnosti koja je zapretila njihovom delu, izveli su na lomaču neke od najplemenitijih i najpoštovanijih sinova Škotske. Oni su time podigli propovedaonice s kojih su se reči ovih umirućih svedoka mogle čuti po celoj zemlji, ispunjavajući srce naroda neugasivom željom da zbaci rimske okove.

Hamilton i Vishart, kneževi po karakteru i po rođenju, zajedno s dugim nizom svojih skromnih učenika, položili su svoj život na lomači. Međutim, iz mesta na kome je gorela Vishartova lomača izašao je čovek koga plamen neće ućutkati, onaj koji će uz Božju pomoć, zadati smrtni udarac papstvu u Škotskoj.

Džon Noks napustio je crkvenu tradiciju i misticizam i počeo da se napaja na izvoru istina Božje Reči; Vishartova učenja učvrstila su ga u odluci da odbaci zajedništvo s Rimom i da se pridruži progonjenim reformistima.

Kada su ga prijatelji nagovarali da prihvati dužnost propovednika, ustuknuo je drhteći pred tako velikom odgovornošću, pa je tek posle mnogo dana provedenih u usamljenosti i teške borbe sa samim sobom, odlučio da pristane. Međutim, kada je prihvatio dužnost, išao je napred nesalomivom odlučnošću i nepokolebljivom hrabrošću sve do kraja svoga života. Ovaj istinski reformator nije se plašio ljudi. Vatre mučeništva, koje su plamtele oko njega, samo su jačale njegovu revnost. Uprkos tiranskoj sekiri, koja mu je stalno visila nad glavom, nije ni korak odstupao, hrabro se boreći u naporu da uništi idolopoklonstvo.

Kada se našao licem u lice sa škotskom kraljicom, u čijoj je prisutnosti jenjavala revnost mnogih protestantskih vođa, Džon Noks je nepokolebljivo svedočio za istinu. Njega nije bilo moguće zadobiti laskanjima, ali nije se povlačio ni pred pretnjama. Kraljica ga je optužila za jeres, jer je govorila da je pozivao narod da prihvati religiju koju je država zabranila, i time prekršio Božju zapovest koja podanicima nalaže da slušaju svoje vladare. Noks je odlučno odgovorio:

»Kao što prava religija nije dobila ni svoju prvobitnu snagu ni autoritet od svetovnih knezova, već samo od večnoga Boga, tako ni podanici nisu obavezni da svoju religiju oblikuju prema prohtevima svojih vladara. Često se događa da vladari od svih ostalih najmanje poznaju Božju pravu religiju… Da je sve seme Avramovo prihvatilo religiju faraona, čiji su podanici dugo vremena bili, pitam vas, gospođo, kakva bi religija danas bila u svetu? Ili, da su svi ljudi u dane apostola prihvatili religiju rimskih imperatora, koja bi religija danas postojala na svem licu zemlje?… Prema tome, gospođo, trebalo bi da shvatite da podanici nisu vezani za religiju svojih vladara, iako im je zapoveđeno da im budu poslušni!«

Meri je odgovorila: »Vi tumačite Bibliju na jedan način, a oni (rimokatolički učitelji) na drugi, kome treba da verujem i ko će nam biti sudija?«

»Treba da verujete Bogu koji jasno progovara iz svoje Reči«, odgovorio je reformator. »I više nego što vas uči Njegova Reč ne treba da verujete ni jednima ni drugima. Božja Reč je sama po sebi jasna, i ako se ikada pojavi neka nejasnost na jednom mestu, Sveti Duh, koji se nikada ne suproti samome sebi, objašnjava je na drugim mestima, tako da ne može biti nikakve sumnje, osim kod onih koji tvrdoglavo ostaju u neznanju.« (David Laing, The Collected Works of John Knox, vol. 2, pp. 281. 282)

To su bile istine koje je neustrašivi reformator, izlažući opasnosti svoj život, izgovorio kraljici u lice. Sa tom istom nepokolebljivom smelošću ostao je uz svoje ciljeve, moleći se i bijući bitke za Gospoda, sve dok se Škotska nije oslobodila papstva.

Uvođenje protestantizma kao nacionalne religije u Engleskoj nešto je umanjilo, ali nije potpuno zaustavilo progonstva. Iako su mnoge nauke Rima odbačene, mnogi njegovi običaji još su bili zadržani. Papina prevlast bila je odbačena, ali je na njegovo mesto došao monarh kao poglavar Crkve. Crkvene službe su i dalje bile vrlo daleko od evanđeoske neporočnosti i jednostavnosti. Veliko načelo verske slobode još nije bilo dovoljno shvaćeno. Iako su protestantski vladari samo vrlo retko pribegavali okrutnostima kojima se Rim služio u svojoj borbi protiv jeresi, ipak pravo svakog čoveka da služi Bogu prema zahtevima svoje savesti nije bilo priznato. Od svakoga se zahtevalo da prihvati nauku i poštuje oblike bogosluženja koje je propisala državna Crkva. Otpadnici su progonjeni, u većoj ili manjoj meri, još stotinama godina.

U sedamnaestom veku stotine pastora bilo je prognano sa svojih mesta. Narodu je pod pretnjom strogih kazni, zatvora ili progonstva bilo zabranjeno da prisustvuje bilo kojim verskim sastancima osim onih koje je odobrila zvanična Crkva. Verne duše koje su želele da slave Boga bile su prisiljene da se okupljaju u mračnim hodnicima, u neuglednim mansardama, a u vreme nekih godišnjih doba i u pola noći u šumama. U zaštitničkoj dubini šume, u hramu koji je sam Bog podigao, ova rasejana i progonjena Gospodnja deca okupljala su se da svoje duše izliju u molitvi i slavljenju Boga. Međutim, uprkos svim merama opreznosti, mnogi su stradali zbog svoje vere. Zatvori su bili prepuni. Porodice razdvojene. Mnogi proterani u strane zemlje. Ipak, Bog je bio sa svojim narodom i progonstva nisu uspevala da ućutkaju njihovo svedočenje. Mnogi su bili proterani preko okeana u Ameriku i tu su postavili temelje građanskoj i verskoj slobodi koja je postala bedem i slava te zemlje.

Progonstvo je ponovo, kao u apostolske dane, doprinelo napretku jevanđelja. U odvratnoj tamnici, prepunoj rasipnika i zločinaca, Džon Banjan udisao je čistu nebesku atmosferu, i tu je napisao svoju prekrasnu alegoriju o putovanju poklonika iz zemlje uništenja do nebeskog grada. U toku skoro dve stotine godina taj glas iz bedfordskog zatvora obraćao se potresnom snagom ljudskim srcima. Banjanova dela »Putovanje poklonikovo« i »Obilna blagodat i najvećem grešniku« dovele su mnoge noge na put života.

Bakster, Flavel, Elin i drugi ljudi od talenta, obrazovanja i dubokog hrišćanskog iskustva, ustajali su da herojski brane veru koja je jednom bila dana svetima. Delo koje su obavili ti ljudi, izopšteni i stavljeni izvan zakona, nikada ne može propasti. Flavelova dela »Izvor života« i »Metode blagodati« naučila su hiljade kako mogu da se predaju Hristu. Baksterova knjiga »Reformisani pastor« poslužila je na blagoslov mnogima koji su želeli da ožive Božje delo, a njegov spis »Večni odmor svetih« obavio je svoj zadatak vodeći duše »odmoru« koji je još preostao narodu Božjem.

Stotinu godina posle njih, u vreme velike duhovne tame, pojavili su se Vajtfild i braća Vesli kao svetlonoše za Boga. Pod vladavinom državne Crkve engleski narod dospeo je u stanje verskog rasula koje se jedva moglo razlikovati od neznaboštva. Prirodna religija postala je omiljeni predmet koji su sveštenici proučavali i predstavljala je najveći deo njihove teologije. Viši krugovi podsmevali su se pobožnim ljudima, i ponosili se time što su se uzdigli iznad njihovog navodnog fanatizma. Niže klase bile su prepuštene užasnom neznanju i predane porocima, a Crkva nije imala ni hrabrosti ni vere da podupre klonulo delo istine.

Velika nauka o opravdanju verom, koju je Luter tako jasno propovedao, bila je skoro potpuno zaboravljena, a rimsko načelo o sticanju spasenja dobrim delima zauzelo je njeno mesto. Vajtfild i braća Vesli, koji su pripadali državnoj Crkvi, iskreno su težili za Božjom naklonošću, a ona se, prema učenju Crkve, mogla steći jedino pravednim životom i poštovanjem crkvenih obreda.

Kada se Čarls Vesli jednog dana razboleo i pomislio da mu se smrt približava, upitali su ga na čemu temelji svoju nadu u večni život. Njegov odgovor je glasio: »Trudio sam se svim svojim snagama da služim Bogu!« Kada prijatelj, koji je postavio pitanje, nije bio potpuno zadovoljan odgovorom, Vesli je pomislio: »Šta? Zar ni moji najveći napori nisu dovoljni da se mogu nadati spasenju? Zar će Bog odbaciti moje zasluge? Ja nemam ništa drugo na što bih se mogao osloniti!« (John Whitehead, Life of the Rev. Charles Wesley, p. 102) Takva je bila duboka tama koja je obuzela Crkvu, tama koja je sakrila pomirenje, uskratila Hristu Njegovu slavu, odvratila misli ljudi od jedine nade u spasenje – krvi raspetog Otkupitelja.

Bog je pomogao Vesliju da zajedno sa svojim saradnicima shvati da je sedište prave religije u srcu, i da se Božji zakon odnosi i na misli, a ne samo na reči i dela. Osvedočeni u neophodnost posvećenja srca, ali i u besprekornost ponašanja, iskreno su želeli da žive novim životom. Ulažući najveće napore, usrdno se moleći, trudili su se da suzbiju zle sklonosti svoga nepreporođenog srca. Živeli su životom samoodricanja, dobročinstva, poniznosti, primenjujući strogo i tačno svaku meru koja im je, po njihovom mišljenju, mogla pomoći da dostignu cilj za kojim su najiskrenije težili – svetost kojom bi sebi osigurali Božju naklonost. Međutim, nikako nisu uspevali da postignu željeni cilj. Uzaludni su bili svi njihovi napori da se oslobode prokletstva greha ili da raskinu njegove okove. Bila je to ista borba kroz koju je Luter prošao u svojoj ćeliji u Erfurtu. Bilo je to isto pitanje koje mučilo i njegovu dušu: »Kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom?« (O Jovu 9,2)

Oganj božanske istine, koji je jedva tinjao na oltaru protestantizma, morao je da se ponovo razgori uz pomoć prastare buktinje koju su češki hrišćani tokom vekova predavali jedni drugima. Posle reformacije, protestantizam je u Češkoj bio pogažen nogama rimskih hordi. Svi koji su odbili da se odreknu istine morali su da beže. Neki od njih, koji su našli utočište u Saksoniji, održali su staru veru. Upravo su potomci tih hrišćana preneli videlo Vesliju i njegovim saradnicima.

Džon i Čarls Vesli, pošto su rukopoloženi za službu, bili su s posebnim zadatkom poslani u Ameriku. Na palubi broda kojim su putovali nalazila se i grupa moravske braće. Za vreme putovanja brod je bio izložen žestokim olujama, i Džon Vesli, suočen sa smrću, shvatio je da nema nikakvog dokaza da je stekao mir s Bogom. Suprotno njemu, moravska braća pokazala su smirenost i pouzdanje u Boga, osobine koje su njemu toliko nedostajale.

Pričao je o tome ovako: »Dugo pre toga posmatrao sam njihovo ozbiljno ponašanje. Neprekidno su dokazivali svoju duboku poniznost, čineći drugim putnicima usluge kojih se nijedan Englez ne bi prihvatio, ne želeći i ne primajući za to nikakvu naknadu, govoreći da je to dobro za njihova ponosna srca i da je njihov Spasitelj mnogo više učinio za njih. Svakoga dana imali su priliku da pokažu krotkost, koju ništa nije moglo pokolebati. Ako bi ih neko udario, gurnuo ili oborio, oni bi ustajali i odlazili; ali nikakva žalba nije se čula iz njihovih usta. Uskoro im se pružila prilika da pokažu da li su slobodni i od duha straha, kao i duha oholosti, gneva i osvete. Usred psalma kojim su započinjali svoje bogosluženje, more se uzburkalo, talas je na komade razderao glavno jedro, prekrio brod, i izlio se na palubu u tolikoj meri da je izgledalo da su nas već progutale dubine velikog bezdana. Užasan vrisak oteo se iz grupe Engleza. Moravska braća smireno su nastavila da pevaju. Upitao sam kasnije jednoga od njih: ’Pa, zar se niste uplašili?’ On je odgovorio: ’Nismo, hvala Bogu!’ Ponovo sam upitao: ’Ali, zar se vaše žene i vaša deca nisu uplašili?’ Skromno je odgovorio: ’Ne! Naše žene i naša deca se ne plaše da umru!’« (Whitehead, Life of the Rev. John Wesley, p. 10)

Kada su stigli u Savanu, Vesli je kratko boravio s moravskom braćom, duboko dirnut njihovim hrišćanskim ponašanjem. O jednom njihovom bogosluženju, koje se izrazito razlikovalo od beživotnog formalizma u engleskoj Crkvi, ovako je pisao: »Velika jednostavnost, ali i velika svečanost svega doprineli su da sam skoro zaboravio na proteklih sedamnaest stoleća i zamislio da se nalazim na jednome od onih skupova na kojima još nije bilo formalizma i ceremonija; ali kojima su predsedavali Pavle, graditelj šatora, ili Petar, ribar; i na kojima su se pokazivali Duh i sila.« (Isto, p. 11.12.)

Na povratku u Englesku, uz pomoć jednog moravskog propovednika, Vesli je jasnije shvatio biblijsku veru. Uverio se da mora da odbaci svaku misao da njegovo spasenje zavisi od njegovih dobrih dela i da se potpuno mora osloniti »na Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta«. Na sastanku Moravskog društva u Londonu pročitana je jedna Luterova izjava, koja je opisivala promenu koju Božji Duh čini u srcu vernika. Dok je slušao, vera se rodila u Veslijevom srcu. Sam je o tome ovako pisao: »Osetio sam kako se moje srce na čudan način zapalilo. Osetio sam da se za svoje spasenje uzdam u Hrista, i samo u Hrista, i osvedočio sam se da je On uzeo moje grehe, čak i mene samoga, i da me je oslobodio od zakona grehovnoga i od smrti.« (Isto, p. 52)

Tokom dugih godina napornog i neveselog nastojanja – godina strogog samoodricanja, poniženja i prekora, Vesli se uporno držao svog jedinog cilja da traži Boga. Sada Ga je pronašao i ustanovio da se blagodat koju je žarko želeo da dobije molitvama i postom, davanjem milostinje i odricanjem od samoga sebe, dobija kao dar, »bez novca i bez cene«.

Kada se utvrdio u veri u Hrista, cela njegova duša gorela je željom da na sve strane proširi znanje o slavnom jevanđelju Hristove besplatne blagodati. »Posmatram celi svet kao svoju parohiju«, rekao jednom. »U bilo kome njenom delu da se nalazim, moja je hrana, moje pravo i moja sveta dužnost da svima, koji žele da me slušaju, objavim Radosnu vest o spasenju!« (Isto, p. 74)

Nastavio je da živi strogim načinom života, punim samoodricanja, ali sada ne kao temeljem, već kao posledicom svoje vere; ne kao korenom, već kao plodom svetosti. Blagodat Božja u Isusu Hristu predstavlja temelj hrišćanske nade, i ta će se blagodat izraziti poslušnošću. Veslijev život bio je posvećen propovedanju velikih istina koje je otkrio u Bibliji – opravdanju verom u Hristovu pomiriteljsku krv, i preporođenju silom Svetoga Duha koja deluje na srce i donosi rod u životu koji je usklađen sa Hristovim primerom.

Vajtfild i braća Vesli osposobili su se za svoje delo dugim i čvrstim osvedočenjem da su kao grešnici izgubljeni, a da su kao dobri Hristovi vojnici podvrgnuti ognjenoj probi omalovažavanjem, ruganjem i progonstvom, kako na Univerzitetu tako i prilikom ulaska u službu, samo zato da bi se pripremili da izdrže teškoće koje ih čekaju. Njih i nekoliko onih koji su se slagali s njima, njihovi bezbožni drugovi sa studija prezrivo su nazvali metodistima – nadimkom koji je danas jedna od najvećih verskih zajednica u Engleskoj i Americi proglasila svojim časnim imenom.

Kao vernici engleske državne Crkve strogo su se držali njenih oblika bogosluženja, ali Gospod im je u svojoj Reči predstavio jedan viši ideal. Sveti Duh ih je slao da propovedaju Hrista, i to raspetoga. Sila Najvišega pratila je njihov rad. Hiljade su bile osvedočene i stvarno obraćene. Bilo je neohodno zaštititi te ovce od gladnih vukova. Vesli nije ni pomišljao da stvori neku novu versku zajednicu, već ih je organizovao kao Savez metodista.

Težak i neugodan bio je otpor koji je državna Crkva pružala tim propovednicima, ali Bog u svojoj mudrosti tako je preuredio događaje da je reforma ipak počela u samoj Crkvi. Da je došla spolja ne bi mogla da prodre do mesta na kojima je bila tako potrebna. Ali, pošto su propovednici ovog probuđenja u Crkvi bili crkveni ljudi, koji su delovali u okviru Crkve, kad god bi im se pružila prilika, istina je nalazila pristup i tamo gde bi inače nailazila na zatvorena vrata. Čak i neki sveštenici su se probudili iz svoje duhovne obamrlosti i počeli revno da propovedaju u svojim parohijama. Crkve okamenjene formalizmom probudile su se u novi život.

U Veslijevo vreme, kao i tokom svih vekova crkvene istorije, ljudi različitih sposobnosti obavljali su delo koje im je Bog poverio. Nisu se slagali u svim doktrinarnim tačkama, ali ih je sve pokretao Božji duh i sjedinjavao jednom sveobuhvatnom željom da duše zadobiju za Hrista. Razlike između Vajtfilda i braće Vesli u jednom trenutku zapretile su rascepom, ali pošto su se naučili krotkosti u Hristovoj školi, međusobno podnošenje i dobra volja doveli su do pomirenja. Nisu imali vremena za svađe, dok se zablude i bezakonja umnožavaju na sve strane, a grešnici odlaze u propast.

Božje sluge koračale su neravnim pitem. Uticajni i učeni ljudi usmerili su svoje snage protiv njih. Posle izvesnog vremena mnogi sveštenici pokazali su otvoreno neprijateljstvo prema njima, pa su se i vrata crkava zatvorila za čistu veru i one koji su je propovedali. Odluka sveštenstva da im uskrati pristup propovedaonicama kao da je probudila mračne, nenaučene i bezakoničke sile. Mnogo puta Džon Vesli je izbegao smrt samo čudom Božje milosti. Kada se gnev mnoštva usmeravao protiv njega, i kada je izgledalo da nigde nema izlaza, pojavio bi se anđeo u obliku čoveka i sluga Hristov je sa opasnog prelazio na sigurno mesto.

O svom izbavljenju od razjarene mase ljudi u jednoj od takvih prilika, Vesli je pričao: »Mnogi su pokušavali da me obore dok smo se klizavim putem spuštali prema gradu, procenjujući da ću kada se jednom nađem na zemlji, tamo i ostati. Međutim, nikada se nisam spotakao, niti okliznuo, sve dok se nisam našao potpuno izvan njihovih ruku… Iako su mnogi pokušavali da me uhvate za okovratnik ili za odeću, da bi me oborili, to im nikako nije uspevalo; samo se jedan dočepao poklopca na džepu kaputa, ali mu je taj uskoro ostao u rukama; drugi poklopac, na džepu u kome sam držao novac, bio je upola otkinut… Snažan čovek iza mene, udario me je nekoliko puta velikim hrastovim štapom, i da me je tim štapom samo jednom udario u potiljak uštedeo bi mi sve nevolje u životu. Međutim, svaki put udarac je padao postrance, ne znam kako, jer nisam mogao da se sklanjam ni levo ni desno… Jedan drugi progurao se kroz gomilu, podigao ruku da me udari, pa ju je iznenada spustio i samo me pomilovao po glavi, govoreći: ‘Kako mekanu kosu ima!’… Prvi ljudi čija srca su se obratila bili su upravo poznate ličnosti u gradu, predvodnici gomile u svim prilikama, jedan od njih je čak bio profesionalni borac…«

»Kako nas nežno i postepeno Bog priprema da izvršavamo Njegovu volju! Pre dve godine, komad opeke okrznuo je moja pleća. Godinu dana posle toga, kamen me je pogodio među oči. Pošlog meseca dobio sam jedan udarac, a ove večeri dva, jedan pre nego što smo ušli u grad, a drugi pošto smo izašli iz njega, ali oba su bila kao ništa, jer iako me je jedan čovek svom snagom udario u grudi, a drugi u usta takvom silinom da mi je odmah krv potekla, nisam osetio ništa više nego kao da me je neko dodirnuo slamkom.« (John Wesley, Works, vol. 3, pp. 297.298)

Metodisti iz tih ranih dana – narod kao i propovednici – podnosili su ruganje i progonstvo, i od vernika Crkve, ali i od otvorenih nevernika koji su bili razgnevljeni lažnim opisom njihovog ponašanja. Bili su pozivani pred sudove – sudove samo po imenu, jer je pravda bila retka na sudovima onoga vremena. Često su trpeli nasilje svojih progonitelja. Gomila je išla od kuće do kuće, uništavala nameštaj i ostala dobra, pljačkajući sve što bi im se svidelo, grubo zlostavljajući ljude, žene i decu. U nekim slučajevima, javnim oglašavanjem pozivani su oni koji bi želeli da učestvuju u razbijanju prozora i pljačkanju kuća metodista, da se sastanu na zakazanom mestu u određeno vreme. Ta otvorena kršenja i ljudskih i božanskih zakona prolazila su nekažnjeno. Sprovođeno je sistematsko progonstvo ljudi čija je jedina greška bila što su se trudili da stope grešnika odvrate od puta propasti i da ih dovedu na put svetosti.

Džon Vesli je govoreći o optužbama protiv sebe i svojih saradnika, rekao: »Neki su dokazivali da su doktrine ovih ljudi lažne, pune zabluda i zanesenjaštva; da su nove i da se o njima sve do skora ništa nije čulo; da su kvekerske, fanatične i papske. Cela ova priča već je bila pobijena do korena, jer je jasno pokazano da je svaka grana ove nauke u stvari jasna nauka Pisma koju tumači naša Crkva. Prema tome, ne može biti ni lažna, ni pogrešna, ako je Biblija istinita.« »Drugi tvrde: ‘Njihova doktrina je suviše stroga; oni put prema Nebu suviše sužavaju.’ I to je zaista izvorni prigovor (bio je skoro jedini za neko vreme), jer predstavlja prikrivenu suštinu hiljada drugih prigovora, koji se pojavljuju u raznim oblicima. Međutim, da li oni sužavaju put prema Nebu više nego naš Gospod i Njegovi apostoli? Razmotrite samo nekoliko jasnih tekstova: ‘Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom mišlju svojom.’ ‘Jer će za svaku praznu reč koju reku ljudi, dati odgovor u dan suda.’ ‘Ako li jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božju činite!’«

»Ako je njihovo učenje strože od ovoga, treba ih ukoriti; ali vi u svojoj savesti znate da nije. A ko bi mogao da i za jotu bude manje strog i da pri tome ne pokvari Božju Reč? Može li se ikoji pristav Božjih tajni naći veran ukoliko promeni jedan deo svetog nasleđa? Ne! On ništa ne može da ublaži; ništa ne može da omekša; on je obavezan da svim ljudima objavi: ‘Ne mogu ja snižavati Pismo da bih ga prilagodio vašem ukusu. Vi se morate popeti do njega, ili ćete zauvek propasti!’ Ovo je stvarni razlog drugog omiljenog uzvika koji pokušava da otkrije nemilosrdnost ovih ljudi. Nemilosrdni, zar zaista? U kome smislu? Zar oni ne hrane gladne i ne odevaju gole? ‘Ne, nije u tome stvar! U tom pogledu ništa im ne nedostaje, ali oni su tako nemilosrdni u svom ocenjivanju: misle da se niko ne može spasti osim onih koji idu njihovim putem!« (Isto, vol. 3, pp. 152.153)

Duhovno rasulo koje je nastupilo u Engleskoj neposredno pre Veslijevog vremena, u velikoj meri može se pripisati učenju antinomista. Mnogi od njih su tvrdili da je Hristos ukinuo Božji moralni zakon i da hrišćani zato nisu obavezni da ga drže; da je vernik oslobođen od »robovanja dobrim delima«. Drugi, iako su priznavali da je Zakon večan, izjavljivali su da je nepotrebno da propovednici pozivaju vernike da poštuju njegove propise, jer će oni koje je Bog izabrao za spasenje »pod neodoljivim uticajem božanske blagodati biti navedeni da pokažu pobožnost i vrlinu«, dok oni koji su osuđeni na večno prokletstvo »neće imati snage da slušaju Božji zakon«.

Drugi, takođe tvrdeći da »izabrani ne mogu otpasti od blagodati niti prokockati božansku naklonost«, došli su do još užasnijeg zaključka da »bezakona dela koja izabrani čine nisu stvarno grešna, niti se mogu smatrati stvarnim kršenjem božanskog zakona, i da prema tome, oni nemaju ni mogućnosti da priznaju svoje grehe ili da ih se oslobode pokajanjem«. (McClintock and Strong, Cyclopedia, art. »Antinomians«) U skladu s tim, izjavljivali su da čak i jedan od najstrašnijih grehova, »sveopšte proglašavan užasnim prestupom božanskog zakona, ne predstavlja greh u Božjim očima«, ukoliko ga učini neko od izabranih, »jer je jedno od bitnih i karakterističnih obeležja izabranih da ne mogu učiniti bilo šta što nije ugodno Bogu ili zabranjeno Njegovim zakonom.«

Ove neprihvatljive doktrine suštinski se ne razlikuju od kasnijih učenja popularnih vaspitača i teologa – da ne postoji neki nepromenljivi božanski zakon kao merilo pravednosti, već da društvo određuje merila morala, i da su ona podložna stalnim promenama. Sve ove ideje nadahnute su istim duhom – onim istim koji je, i među bezgrešnim stanovnicima Neba započeo svoje delo pokušavajući da obori pravedna ograničenja Božjeg zakona.

Doktrina o božanskim odlukama kojima je nepromenljivo unapred određen karakter čoveka (nauka o predestinaciji – prim. prev), mnoge je navela da stvarno odbace Božji zakon. Vesli se odlučno usprotivio zabludama antinomista i pokazao da je ovo učenje koje je dovelo do antinomijanizma suprotno Bibliji. »Jer se pokaza blagodat Božja koja spasava sve ljude.« (Titu 2, 11) »Jer je ovo dobro i prijatno pred Spasiteljem našim Bogom, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine. Jer je jedan Bog i jedan Posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji sebe dade u otkup za sve.« (1. Timotiju 2,3-6) Božji Duh je neograničeno darovan da osposobi svakog čoveka da prihvati sredstvo spasenja i tako Hristos »Videlo istinito… obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet«. (Jovan 1,9) Ljudi gube spasenje svojim hotimičnim odbijanjem dara života.

Da bi odgovorio na tvrđenje da su prilikom Hristove smrti propisi Dekaloga ukinuti zajedno s propisima cermonijalnog zakona, Vesli je rekao: »On nije ukinuo Moralni zakon, objavljen u Deset zapovesti i potvrđen rečima proroka. Nije bio razlog Njegovog dolaska da opozove nijedan deo tog Zakona. To je Zakon koji nikada ne može biti razbijen, koji ‘stoji čvrsto kao verni svedok na nebesima’… On je postojao od postanja sveta, i nije bio napisan na ‘kamenim pločama’ već na ‘srcima svih sinova čovečjih’, kada su izašli iz ruke svoga Stvoritelja. Ali, iako su slova nekada napisana prstom Božjim, sada u velikoj meri oštećena grehom, ipak neće biti potpuno izbrisana sve dok budemo imali savest koja govori o dobru i zlu. Svaki deo toga Zakona mora da ostane na snazi za sve ljude i za sva vremena, jer ne zavisi ni od mesta ni od vremena, niti od bilo koje okolnosti koja bi ga mogla promeniti, već od Božje prirode, i od čovekove prirode, i od njihove nepromenljive međusobne povezanosti.

»’Nisam došao da ukinem, nego da ispunim!’… Nema nikakve sumnje, značenje Njegovih reči (u skladu sa svime što je rečeno pre i što je rečeno posle) ovde glasi: Došao sam da ga potvrdim u njegovoj potpunosti, uprkos svim ljudskim objašnjenjima: Ja sam došao da pokažem u potpunom i jasnom videlu sve što je bilo tamno ili sakriveno u njemu; ja sam došao da objavim istinito i potpuno značenje svakog njegovog dela, da pokažem dužinu i širinu, potpuni sadržaj svake zapovesti koja se nalazi u njemu, i visinu i dubinu, nezamislivu neporočnost i njegovu duhovnost u svim njegovim ograncima.« (Wesley, sermon 25)

Vesli je potvrdio da postoji savršeni sklad između Zakona i jevanđelja. »Postoji, dakle, najuža povezanost koja se može zamisliti između Zakona i jevanđelja. S jedne strane, zakon neprestano priprema put prema Jevanđelju ukazuje na njega, sa  druge, jevanđelje neprestano ukazuje na potpunije ispunjavanje Zakona. Zakon, na primer, traži od nas da ljubimo Boga, da ljubimo svoje bližnje, da budemo krotki, ponizni ili sveti. Osećamo da nismo dovoljno sposobni za sve to; da, znamo da je to ‘čoveku nemoguće’; ali vidimo i Božje obećanje da će nam dati tu ljubav, da će nas učiniti poniznima, krotkima, svetima: i mi se hvatamo za to jevanđelje, za tu Radosnu vest; i biće nam prema našoj veri; ‘ispuniće se u nama pravednost zakona’ verom koja je u Hristu Isusu…«

»Najviši položaj među neprijateljima Hristovog jevanđelja«, kaže Vesli. »zauzimaju oni koji otvoreno i izričito osuđuju sam Zakon i govore zlo o Zakonu, koji uče ljude da krše (da poništavaju, da olakšavaju, da razvezuju obaveze prema njemu) ne samo jednu, bilo da se radi o najmanjoj ili o najvećoj, već i sve zapovesti jednim udarcem… od svih okolnosti koje prate ovu veliku obmanu najviše iznenađuje da oni koji su potpuno pristali uz nju stvarno veruju da slave Hrista kršeći Njegov zakon, i da uzdižu Njegovu službu time što uništavaju Njegovu nauku! Oni mu odaju čast na isti način kao i Juda kada je rekao: ‘Zdravo, učitelju! i poljubio ga.’ On zaista može da opravdano kaže svakome od njih: ‘Zar poljupcem izdaješ sina čovečjeg?’ Kada govoriš o Njegovoj krvi, a skidaš Mu krunu, kada se olako odnosiš prema ijednom delu Njegovog zakona, pod izgovorom da unapređuješ Njegovo jevanđelje, ne činiš ništa drugo nego pravo izdajstvo Isusa poljupcem. Niko ne može izbeći ovu optužbu ako propoveda veru na bilo koji od tih načina koji posredno ili neposredno pokušavaju da odbace bilo koji ogranak poslušnosti: koji propoveda Hrista kao Onoga koji na bilo koji način, ukida ili oslabljuje, i najmanju od Božjih zapovesti.« (Isto)

Onima koji su tvrdili da »propovedanje jevanđelja ispunjava svrhu Zakona«, Vesli je odgovorio: »To najodlučnije odbacujemo! Ono ne ispunjava prvu svrhu zakona, naime, da osvedoči čoveka u greh, da probudi one koji i dalje spavaju na samoj ivici pakla.« Apostol Pavle izjavljuje da »kroz zakon dolazi poznanje greha«, i da čovek »sve dok nije osvedočen u svoj greh nikada neće stvarno osetiti potrebu za pomiriteljskom Hristovom krvlju… i kao što sam naš Spasitelj primećuje: ‘Ne trebaju zdravi lekara, već bolesni!’ Zato je besmisleno nuditi lekara onima koji su zdravi, ili onima koji u najmanju ruku misle da su zdravi. Najpre ih treba uveriti da su bolesni; inače vam neće ni zahvaliti na vašem trudu. Isto je tako besmisleno nuditi Hrista onima čije je srce celo, koje nikada nije bilo razderano!« (Isto, sermon 35)

Tako je, propovedajući jevanđelje o Božjoj blagodati, Vesli, kao i njegov Gospod, pokušavao da »uzdigne Zakon i učini ga slavnim«. Verno je obavljao posao koji mu je Bog poverio, a slavni su bili rezultati koje je doživeo da vidi. Na kraju svog dugog života od preko osamdeset godina – preko pola veka proveo je kao putujući propovednik, okupio je više od pola miliona odanih sledbenika. Međutim, mnoštvo koje se njegovim radom uzdiglo iz propasti i poniženja greha do uzvišenijeg i neporočnijeg života, kao i broj onih koji su uz pomoć njegovog učenja stekli dublje i bogatije iskustvo, neće biti poznat sve dok se cela porodica otkupljenih ne okupi u Božjem carstvu. Njegov život predstavlja pouku od neprocenjive vrednosti za svakog hrišćanina. O, kada bi se vera i poniznost, neumorna revnost, požrtvovanje i odanost ovog Hristovog sluge odrazili u životu današnjih crkava!