2. Progonstva u prvim stolećima

Kada je svojim učenicima otkrivao sudbinu Jerusalima i događaje prilikom svog drugog dolaska, Isus je prorekao i iskustva koja će pripadnici Njegovog naroda sticati od vremena kada će se uzeti od njih pa sve do svog povratka u sili i slavi, kada će doći da im donese izbavljenje. Spasitelj je sa Maslinske gore posmatrao u duhu oluje koje će se uskoro obrušiti na apostolsku Crkvu; gledajući dublje u budućnost, video je rušilačke vetrove koji će udarati Njegove sledbenike u budućim vekovima tame i progonstava. U nekoliko kratkih rečenica sudbonosne važnosti predvideo je kakav će deo vladari ovoga sveta dodeliti Božjoj crkvi (Matej 24,9.21.22). Hristovi sledbenici moraće da prođu istim putem poniženja, prezira i patnji kojim je prošao njihov Učitelj. Neprijateljstvo koje se razbuktalo protiv Otkupitelja sveta usmeriće se i protiv svih onih koji će poverovati u Njegovo ime.

Istorija prve Crkve svedoči da su se Spasiteljeve reči ispunile. Sve zemaljske i paklene snage svrstale su se protiv Hrista u licu Njegovih sledbenika. Neznaboštvo je shvatilo da će, ukoliko hrišćanstvo bude pobedilo, njegovi hramovi i oltari biti uklonjeni sa lica Zemlje; zato je prikupilo sve snage da uništi hrišćanstvo. Planule su vatre progonstva. Hrišćanima su oduzimana imanja, a oni proganjani iz svojih domova. »Mnogi borbu i stradanja podnesoše.« (Jevrejima 10,32) »A drugi ruganje i boj podnesoše, pa još i okove i tamnice.« (Jevrejima 11,36) Mnogo hrišćana svojom krvlju zapečatilo je svoje svedočanstvo. Plemići i robovi, bogati i siromašni, učeni i nenaučeni, svi bez razlike nemilosrdno su ubijani.

Ova progonstva, koja su započela u vreme Nerona nekako u doba mučeništva apostola Pavla, s većom ili manjom žestinom, nastavljala su se kroz vekove. Hrišćane su lažno optuživali za najstrašnije zločine i predstavljali ih kao uzročnike velikih nesreća – gladi, širenja bolesti i zemljotresa. Kada su tako postali predmet sveopšte mržnje i sumnjičenja, pojavilo se dovoljno potkazivača koji su za novac izdavali nevine. Bili su osuđivani kao pobunjenici protiv imperije, kao neprijatelji religije, kao društvena kuga. Mnogi su bili bacani pred divlje zveri ili u amfiteatrima živi spaljivani. Neki su bili razapeti; drugi ušivani u kože divljih zveri i isterivani u arenu da ih psi rastrgnu. Kažnjavanje hrišćana često je služilo kao glavna zabava prilikom javnih svetkovina. Nepregledno mnoštvo okupljalo se da uživa u tom prizoru koje je agoniju žrtava i njihovo umiranje pozdravljalo smehom i odobravanjem.

Hristovi sledbenici, gde god da su potražili utočište, bili su gonjeni kao divlje zveri. Bili su prinuđeni da se sakrivaju na pustim i usamljenim mestima. »U sirotinji, u nevolji, u sramoti, kojih ne beše dostojan svet, po pustinjama potucaše se, po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim.« (Jevrejima 11,37.38) Katakombe su hiljadama poslužile kao zaklon. Ispod brežuljaka izvan grada Rima, bile su iskopane duge galerije kroz zemlju i kamen; mračna i zamršena mreža prolaza prostirala se kilometrima iza gradskih zidina. Hristovi sledbenici u ovim podzemnim skloništima sahranjivali su svoje mrtve, a tu su, kada bi bili osumnjičeni ili stavljeni van zakona, takođe nalazili svoj dom. Kada Davalac života bude podizao iz groba one koji su se borili u dobroj borbi vere, mnogi mučenici za Hrista izaći će iz tih mračnih pećina.

Ovi Isusovi svedoci i u najsurovijim progonstvima sačuvali su čistotu svoje vere. Iako lišeni svake udobnosti, sakriveni od svetlosti Sunca, iako su svoj dom morali da grade u mračnim, prijateljski naklonjenim nedrima Zemlje, nisu se žalili ni prigovarali. Rečima vere, strpljenja i nade hrabrili su jedni druge da izdrže odricanja i nevolje. Gubitak svakog zemaljskog blagoslova nije ih morao naterati da odbace svoje poverenje u Hrista. Nevolje i progonstva predstavljali su samo stepenice preko kojih su se približavali svom počinku i svojoj nagradi.

Kao i Božje sluge iz davnina, mnogi su bili »pobijeni, ne primivši izbavljenje, da dobiju bolje vakrsenje«. (Jevrejima 11,35) Takvi su se sećali reči svoga Učitelja da treba da budu posebno radosni kada ih progone Hrista radi, jer će velika biti njihova plata na nebesima; jer su pre njih i proroke tako progonili. Klicali su od radosti što su postali dostojni da pretrpe istine radi, zato su se iz razgorelog plamena podizale pobedonosne pesme. Gledajući u veri prema Nebu, videli su Hrista i anđele kako se iz nebeskih utvrđenja saginju i gledaju prema njima s najdubljim saučešćem, pozdravljajući njihovu nepokolebljivost. Čuli su i glas s Božjeg prestola koji im se obraćao: »Budi veran do same smrti i daću ti venac života!« (Otkrivenje 2,10)

Svi sotonini napori da nasiljem uništi Hristovu Crkvu, ostali su uzaludni. Velika borba u kojoj su Isusovi učenici položili svoje živote, nije prestala kada su ovi verni zastavnici pali na svom mestu. Svojim porazom postali su pobednici. Božje sluge bile su pobijene, ali Njegovo delo postojano je išlo napred. Jevanđelje je nastavilo da se širi i povećava broj svojih pristalica. Prodiralo je i u područja koja su bila nepristupačna čak i rimskim orlovima. Neki hrišćanin, raspravljajući se sa mnogobožačkim upraviteljima, koji su podupirali progonstvo, ovako im se obratio: »Vi nas možete ubijati, mučiti, osuđivati… vaša nepravda dokaz je naše nevinosti… Vaša okrutnost… ništa ne koristi.« Ona je predstavljala samo još snažniji poziv da i drugi prihvate njihova uverenja. »Što nas više kosite, to se naš broj sve više umnožava; krv hrišćana slična je semenu.« (Tertulijan, Apologija, paragraf 50)

Hiljade hrišćana bile su bacane u tamnice i ubijane, ali drugi su zauzimali njihova mesta. Oni koji su pretrpeli mučeničku smrt za svoju veru bili su sigurni u Hristu; On ih je proglasio pobednicima. Oni su se borili u dobroj borbi vere i primiće venac slave, kada Hristos bude došao. Patnje koje su trpeli sjedinjavale su hrišćane međusobno i s njihovim Otkupiteljem. Njihov živi primer i vernost do same smrti predstavljali su trajno svedočanstvo u prilog istini; tamo gde je to najmanje očekivano, sotonini podanici napuštali su njegovu službu i stupali pod Hristovu zastavu.

Zato je sotona, da bi se uspešnije borio protiv Božje vladavine, promenio svoje planove i pokušao da svoju zastavu podigne usred hrišćanske Crkve. Kada bi uspeo da prevari Hristove sledbenike i da ih navede da ožaloste Boga, njima bi ponestalo snage, čvrstine i istrajnosti, pa bi tako postali njegov nemoćni plen.

Veliki protivnik sada je pokušao da veštinom postigne ono što nije uspeo silom. Progonstvo je prestalo i bilo zamenjeno opasnom privlačnošću zemaljskog blagostanja i svetovne časti. Idolopoklonici su bili navedeni da prihvate deo hrišćanske vere, a da istovremeno odbace neke njene bitne istine. Oni su izjavljivali da prihvataju Isusa kao Božjeg Sina i da veruju u Njegovu smrt i vaskrsenje, ali nisu bili uvereni u svoju grešnost i nisu osećali potrebu da se pokaju i promene svoje srce. Čineći sa svoje strane neke ustupke, predlagali su da i hrišćani prihvate nagodbu, tako da se svi mogu sjediniti verovanjem u Hrista.

Crkvi je tako zapretila strašna opasnost. Tamnice, mučenja, oganj i mač predstavljali su blagoslov u poređenju sa njom. Neki među hrišćanima ostali su čvrsti, ističući da ne žele nikakav kompromis. Drugi su bili skloni da popuste ili prilagode neke odlike svoje vere i tako se sjedine sa onima koji su prihvatili samo deo hrišćanstva, tvrdeći da to može dovesti do njihovog potpunog obraćenja. Bilo je to vreme duboke zabrinutosti u redovima vernih Hristovih sledbenika. Pod plaštom prividnog hrišćanstva, sotona se uvlačio u Crkvu da bi pokvario njenu veru i misli vernika odvratio od reči istine.

Većina hrišćana konačno je prihvatila snižavanje svojih merila i tako je nastupilo sjedinjavanje hrišćanstva i neznaboštva. Iako su obožavaoci idola tvrdili da su se obratili i sjedinili s Crkvom, i dalje su se držali svoga idolopoklonstva, zamenjujući samo dotadašnje predmete svoga obožavanja slikama Isusa, pa čak i Marije i svetaca. Pokvareni kvasac idolopoklonstva, unesen tako u Crkvu, nastavio je svoje zlo delo. Lažne nauke, praznoverni obredi i idolopokloničke ceremonije, bili su uneseni u njenu veru i njena bogosluženja. Pošto su se Hristovi sledbenici ujedinili s idolopoklonicima, hrišćanska religija se iskvarila, a Crkva izgubila svoju čistotu i svoju snagu. Međutim, postojali su i oni koji nisu bili zavedeni ovim prevarama. Oni su i dalje ostali verni Autoru istine i klanjali se jedino Bogu.

Među onima koji tvrde da slede Isusa uvek su postojale dve klase. Dok jedna proučava Spasiteljev život i iskreno se trudi da ukloni svoje nedostatke i da se usaglasi sa Uzorom, druga se odriče jednostavnih, jasnih istina koje obelodanjuju njihove zablude. Čak i u svom najboljem stanju Crkvu nisu činili samo istinski, neporočni i iskreni vernici. Naš Spasitelj je govorio da oni koji se svesno odaju grehu ne smeju biti primani u Crkvu, a ipak se povezao sa ljudima nesavršenog karaktera, pružio im blagoslove svoga učenja i svoga primera i omogućio priliku da sagledaju i uklone svoje nedostatke. Između dvanaestorice apostola postojao je i izdajnik. Juda je bio prihvaćen, ali ne zbog nedostataka u svome karakteru, već uprkos njima. On je bio povezan sa učenicima, da bi, prema Hristovim savetima i primeru, shvatio kako izgleda hrišćanski karakter i tako bio pokrenut da uvidi svoje greške, da se pokaje, i uz pomoć božanske blagodati, očisti svoju dušu »poslušanjem istine«. Međutim, Juda nije hodio u svetlosti kojom je milostivo bio obasjan njegov životni put. Popuštajući grehu, kao da je izazivao sotonu da ga kuša. Zle osobine njegovog karaktera zadobile su prevlast. Pokorio je svoj um vlasti sila tame, ljutio se kada su njegove mane bile ukorene, i tako bio naveden da učini strašni zločin, da izda svoga Učitelja. Isto tako i svi oni koji gaje zlo pod plaštem pobožnosti, mrze one koji, osuđujući njihove grešne puteve, narušavaju njihov mir. Kada im se bude pružila povoljna prilika, i oni će, slično Judi, izdati one koji su se, njihovog dobra radi, trudili da ih opomenu.

Apostoli su se suočavali u Crkvi s onima koji su propovedali pobožnost, iako su potajno činili bezakonje. Ananija i Sapfira odigrali su ulogu takvih varalica, praveći se da daju Gospodu celu žrtvu, iako su lakomo zadržali za sebe jedan njen deo. Duh istine otkrio je apostolima pravi karakter ovih licemera, a Božji sudovi uklonili su ovu prljavu mrlju koja je kvarila čistotu Crkve.Ovaj očigledni dokaz, da Božjem Duhu u Crkvi ništa nije sakriveno, uneo je užas u srca licemera i prestupnika. Oni nisu mogli dugo da opstanu povezani s onima koji su, svojim navikama i opredeljenjima, dosledno predstavljali Isusa Hrista, i kada su nevolje i progonstva zahvatili Njegove sledbenike, samo su ljudi, spremni da se istine radi odreknu svega, poželeli da ostanu Hristovi sledbenici. Tako je, sve dok je trajalo progonstvo, Crkva uglavnom ostajala čista. Ali, kada je progonstvo prestalo, primani su i nedovoljno iskreni i posvećeni obraćenici, i tako je otvoren put da sotona stekne uporište u Crkvi.

Međutim, ne postoji nikakvo zajedništvo između Kneza videla i kneza tame, i zato ne može biti nikakvog zajedništva ni između njihovih sledbenika. Kada su se hrišćani složili da se ujedine s onima koji su se samo delimično obratili od neznaboštva, krenuli su putem koji ih je odvodio sve dalje od istine. Sotona je trijumfovao, jer je uspeo da prevari tako veliki broj Hristovih sledbenika. Onda je učinio sve da svojom silom još odlučnije utiče na njih i da ih pokrene da progone one koji su ostali verni Bogu. Niko nije bolje osposobljen da se bori protiv prave hrišćanske vere od onih koji su nekada bili njeni branitelji; ti otpali hrišćani, sjedinjeni sa svojim poluneznabožačkim prijateljima, usmerili su sve svoje napore protiv suštine Hristove nauke.

Očajnička borba čekala je one koji su želeli da ostanu verni istini i da se odlučno usprotive zabludama i gnusnim delima, koja su se odevena u sveto ruho uvlačila u Crkvu. Biblija više nije bila prihvaćena kao merilo vere. Nauka o verskoj slobodi bila je proglašena jeretičkom, a njeni zastupnici omrznuti i progonjeni.

Posle duge i oštre borbe, manjina vernih odlučila je da prekine svaku vezu sa otpalom Crkvom, ukoliko ona i dalje uporno bude odbijala da se oslobodi laži i idolopoklonstva. Shvatili su da je to odvajanje neophodno ukoliko žele da ostanu poslušni Božjoj Reči. Nisu se usuđivali da i dalje trpe zablude kobne po svoju dušu, i pruže primer koji će dovesti u opasnost veru njihove dece i dece njihove dece. Da bi osigurali mir i jedinstvo bili su spremni da učine svaki ustupak koji će biti u skladu s vernošću Bogu; ali, osećali su da bi i sam mir bio preskupo plaćen, ukoliko moraju da žrtvuju načela. Ako bi se jedinstvo moglo održati jedino sporazumom na štetu istine i pravde, onda neka bude razlikovanja, pa čak i rata!

Bilo bi dobro i za Crkvu i za svet kada bi načela, koja su pokretala te nepokolebljive duše, bila obnovljena u srcu onih koji tvrde da pripadaju Božjem narodu. Zapažena je zabrinjavajuća ravnodušnost prema naukama koje predstavljaju stubove hrišćanske vere. Sve više širi se mišljenje da one i nemaju neku životnu važnost. Ovo izopačeno gledište jača ruke sotonskim slugama, tako da lažne teorije i kobne zablude, koje su verni iz prošlih vekova, dovodeći u opasnost i svoj sam život, pokušavali da suzbiju i razobliče, danas blagonaklono gledaju hiljade onih koji se smatraju Hristovim sledbenicima.

Prvi hrišćani bili su zaista poseban narod. Njihovo besprekorno vladanje i nepokolebljiva vera predstavljali su stalni ukor koji je narušavao spokojstvo grešnika. Iako malobrojni, bez bogatstva, položaja ili počasnih zvanja, bili su strah i trepet za prestupnike svuda gde su ljudi upoznali njihov karakter i njihovu doktrinu. Upravo zbog toga su ih bezakonici mrzeli, isto kao što je bezbožni Kajin mrzeo Avelja. Iz istog razloga iz koga je Kajin ubio Avelja, ubijali su pripadnike Božjeg naroda oni koji su pokušavali da se oslobode ograničenja koja im je Sveti Duh postavljao. Iz istog razloga Jevreji su odbacili i razapeli Spasitelja, jer je neporočnošću i svetošću svoga karaktera predstavljao stalan ukor njihovoj sebičnosti i pokvarenosti. Od Hristovog vremena pa sve do danas, Njegovi verni učenici pokretali su mržnju i protivljenje onih koji su voleli i sledili puteve greha.

Kako bi se, onda, jevanđelje moglo nazvati porukom mira? Kada je Isaija prorekao rođenje Mesije, dao mu je titulu Kneza mira. Anđeli su, objavljujući pastirima da se rodio Hristos, pevali iznad vitlejemske ravnice: »Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!« (Luka 2,14) Prividna suprotnost postoji između ove dve proročke izjave i Hristovih reči: »Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač!« (Matej 10,34) Međutim, pravilno shvaćene, one su u savršenom skladu. Jevanđelje je poruka mira. Hrišćanstvo je sistem koji, prihvaćen i primenjen, širi mir, sklad i sreću po celoj Zemlji. Hristova religija sjediniće bliskim bratskim vezama sve one koji prihvate njena učenja. Isusova misija težila je da pomiri ljude s Bogom, ali i jedne s drugima. Međutim, svet kao celina nalazi se u vlasti sotone, Hristovog najogorčenijeg neprijatelja. Jevanđelje objavljuje ljudima načela života koja se potpuno razlikuju od njihovih navika i želja, pa zbog toga buntovno ustaju protiv njih. Oni mrze neporočnost koja otkriva i osuđuje njihove grehe, i zato progone i uništavaju one koji im objavljuju njegove pravedne i svete zahteve. Upravo u tom smislu – pošto uzvišene istine koje ono donosi pokreću mržnju i sukobe – jevanđelje je nazvano mačem.

Tajanstveno Proviđenje koje dozvoljava da pravednici trpe progonstvo vođeno rukom bezakonika bilo je uzrok velike nedoumice mnogih koji su slabi u veri. Neki su spremni da odbace svoje poverenje u Boga zato što dozvoljava da zli ljudi napreduju, dok najbolji i najneporočniji moraju da trpe nevolje i muke koje im nanosi njihova okrutna sila. Kako, pitaju se oni, može Neko tako pravedan i milostiv, koji raspolaže tako neizmernom moći, da trpi takvu nepravdu i nasilje? Ovo je pitanje s kojim mi nemamo nikakvog posla! Bog nam je dao dovoljno dokaza o svojoj ljubavi i mi ne smemo sumnjati u Njegovu dobrotu zato što nismo u stanju da shvatimo delovanje Njegovog Proviđenja. Spasitelj je rekao svojim učenicima, predviđajući sumnje koje će tištati njihove duše u dane nevolja i mraka: »Opominjite se reči koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene izgnaše i vas će izgnati; ako moju reč održaše i vašu će održati!« (Jovan 15,20) Isus je za nas pretrpeo više nego što će ikoji od njegovih sledbenika morati da pretrpi od surovosti pokvarenih ljudi. Oni koji su pozvani da pretrpe muke i mučeništvo idu stopama Božjeg dragog Sina.

»Ne docni Gospod s obećanjem!« (2. Petrova 3,9) On ne zaboravlja niti zanemaruje svoju decu, ali bezakonicima dozvoljava da pokažu svoju pravu prirodu, tako da nijedan među onima, koji žele da poslušaju Njegovu volju, ne stekne pogrešno mišljenje o njima. I opet, pravedni se nalaze u peći nevolje; da bi i sami bili očišćeni, da bi njihov primer posvedočio drugima o stvarnosti vere i pobožnosti; osim toga, da bi njihovo dosledno ponašanje moglo osuditi bezbožnike i nevernike.

Bog dozvoljava bezakonicima za napreduju i otvoreno pokazuju svoje neprijateljstvo prema Njemu, tako da kada budu napunili meru svoga bezakonja svi mogu videti Njegovu pravednost i milost u činu njihovog potpunog uništenja. Dan Njegove osvete se približava; dan kada će svi koji su kršili Njegov zakon i tlačili Njegov narod dobiti pravednu platu za svoja dela; dan kada će svako surovo ili nepravedno delo protiv Božjih vernih sledbenika biti kažnjeno kao da je učinjeno protiv samoga Boga.

Međutim, postoji još jedno mnogo važnije pitanje koje treba da privuče pažnju savremenih Crkava. Apostol Pavle izjavljuje da će »svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu biti gonjeni«. (2. Timotiju 3,12) Zašto, onda, izgleda kao da progonstvo u velikoj meri okleva? Jedini razlog takvog stanja je u tome što se Crkva usaglasila sa svetovnim merilima i zato ne izaziva nikakvo protivljenje! Savremena religija nema onaj neporočni i sveti karakter kojim je u vreme Hrista i Njegovih apostola bila obeležena hrišćanska vera. Hrišćanstvo je jedino zbog duha nagodbe sa grehom, jedino zbog toga što se velike istine Božje Reči tako ravnodušno posmatraju, jedino zato što ima tako malo žive pobožnosti u Crkvi, postalo naizgled tako popularno u svetu. Duh progonstva će oživeti i ponovo se raspaliti oganj progonstva, čim nastupi buđenje vere i sile prve Crkve.