19. Svetlost u tami

Božje delo na Zemlji vekovima pokazuje da postoji izrazita sličnost između svake velike reforme i verskog pokreta. Načela Božjeg postupanja prema ljudima uvek su bila ista. Značajni savremeni pokreti imaju sličnosti u onima iz prošlosti, a iskustva Crkve u prošlim vremenima pružaju dragocene pouke Crkvi našeg vremena.

Nijedna druga istina nije u Bibliji tako jasno izražena kao ona da Bog Svetim Duhom posebno usmerava svoje sluge u velikim pokretima za unapređenje dela spasenja. Ljudi su oruđa u Božjoj ruci kojima se On služi da ostvari svoje namere blagodati i milosti. Svako ima svoj deo posla; svakome je data mera svetlosti, prilagođena potrebama njegovog vremena, i dovoljna da ga osposobi za obavljanje posla koji mu je Bog dodelio. Međutim, nijedan čovek, ma koliko bio cenjen na Nebu, nikada se nije uzdigao do potpunog shvatanja velikog plana otkupljenja, ili samo do savršenog poznavanja božanske namere za delo njegovog vremena. Ljudi ne razumeju šta Bog želi da postigne delom koje im je dao da rade, oni ne shvataju ni poruku koju u njenim potpunim okvirima, objavljuju u Njegovo ime.

»Možeš li ti tajne Božje dokučiti? Ili dokučiti savršenstvo Svemogućega?« »Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod. Nego, koliko su nebesa viša od Zemlje, toliko su moji putovi viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli.« »Jer sam ja Bog i nema drugoga Boga, i niko nije kao ja, koji od početka javljam kraj i iz daleka što još nije bilo.« (O Jovu 11,7; Isaija 55,8.9; 46,9.10)

Proroci, koji su imali prednost da budu posebno prosvetljeni Duhom, nisu potpuno shvatali smisao otkrivenja koja su im bila poverena. Njihovo značenje je otkrivano iz stoleća u stoleće, kada su Božjem narodu bila potrebna uputstva koja postoje u njima.

Pišući o spasenju koje bilo objavljeno jevanđeljem, Petar izjavljuje: »Koje spasenje tražiše i ispitivaše za nj proroci, koji za vašu blagodat prorekoše, ispitujući u kakvo ili u koje vreme javljaše Duh Hristov u njima, napred svedočeći za Hristove muke i za slave po tome; kojima se otkri da ne samima sebi nego nama služahu ovim što vam se sada javi.« (1. Petrova 1,10-12)

Međutim, iako prorocima nije bilo dano da potpuno razumeju otkrivenja koja su dobili, oni su se iskreno trudili da steknu celokupnu svetlost koju im je Bog po svojoj milosti pokazao. Oni su marljivo »tražili i ispitivali«, »ispitujući u kakvo ili u koje vreme javljaše Duh Hristov u njima«. Ovo je uzvišena pouka za Božji narod hrišćanske ere, za čije dobro su ova proročanstva i bila data Božjim slugama! »Kojima se otkri da ne samima sebi, nego nama služahu!« Posmatrajte te svete Božje ljude, dok su marljivo ispitivali i tražili da razumeju otkrivenja koja su dobili za još nerođene naraštaje! Uporedite njihovu svetu revnost s bezbrižnom ravnodušnošću s kojom su povlašćeni pojedinci tokom kasnijih vekova pristupali tom daru Neba! Kakvog li ukora ravnodušnim ljubiteljima udobnosti i svetovnosti, koji se zadovoljavaju time što izjavljuju da proročanstva nije moguće razumeti!

Iako je ograničeni ljudski um nesposoban da prodre u misli Svemogućega ili potpuno razume ostvarivanje Njegovih namera, često se događa da upravo zbog neke svoje greške ili nemarnosti samo maglovito shvati nebeske poruke. Često je ljudski um, pa čak i um Božjih slugu, tako zaslepljen ljudskim mišljenjem, tradicijom i lažnim učenjima da samo delimično shvata velike činjenice koje je Bog otkrio u svojoj Reči. Tako je bilo i sa Isusovim učenicima, čak i u vreme kada je Spasitelj sam bio s njima. Njihove misli toliko su bile prožete široko prihvaćenim shvatanjima o Mesiji kao zemaljskom vladaru, koji treba da uzdigne Izrailj na presto svetske imperije, da nisu uspevali da shvate značenje Njegovih reči kojima je proricao svoje stradanje i svoju smrt.

Hristos ih je poslao u narod s porukom: »Iziđe vreme i približi se carstvo Božje; pokajte se i verujte jevanđelje!« (Marko 1,15) Ova vest bila je utemeljena na proročanstvu iz 9. poglavlja Knjige proroka Danila. Šezdeset i devet sedmica su se, prema rečima anđela, protezale sve do vremena »Pomazanika vojvode«, i učenici su s velikim nadama i radosnim strpljenjem očekivali osnivanje Mesijinog carstva u Jerusalimu, carstva koje će vladati celom Zemljom.

Propovedali su vest koju im je Hristos poverio, iako ni sami nisu dobro razumeli njeno značenje. Iako je njihovo propovedanje bilo utemeljeno na tekstu iz Knjige proroka Danila 9,25. nisu uočili da će Mesija, prema sledećem tekstu iz istog poglavlja, biti pogubljen. Od samog rođenja njihova srca očekivala su slavu zemaljske imperije, i to je pomutilo njihovo razumevanje proročkih izjava, ali i reči samoga Hrista.

Obavljali su svoju dužnost da jevrejskom narodu objave poziv milosti i onda, upravo u vreme kada su očekivali da vide svoga Gospoda kako seda na Davidov presto, gledali su kako Ga hvataju kao zločinca, bičuju, ismejavaju, osuđuju i podižu na krst na Golgoti. Kakvo je samo očajanje, kakva zabrinutost razdirala srca tih učenika u toku vremena koje je njihov Gospod proveo počivajući u grobu!

Hristos je došao upravo u ono vreme i na onaj način koji su prorekli proroci. Svedočanstvo Pisma ispunilo se u svakoj pojedinosti tokom Njegove službe. On je propovedao vest spasenja, »i njegova beseda beše silna«. Srca Njegovih slušalaca svedočila su da ona potiče s Neba. Božja Reč i Božji Duh potvrdili su božansko poslanstvo Božjega Sina.

Učenici su se u neuništivoj ljubavi i dalje držali svoga voljenog Učitelja. Ipak, njihove misli bile su rastrzane nesigurnošću i sumnjom. U svojoj zabrinutosti tada se nisu ni setili reči kojima je Hristos najavljivao svoje patnje i svoju smrt. Ako je Isus iz Nazareta zaista pravi Mesija, zar bi sada trebalo da ih obuzima takvo očajanje i razočaranje? To je bilo pitanje koje je tištalo njihovu dušu, dok je Spasitelj ležao u grobu tokom beznadežnih sati te Subote koja se umetnula između Njegove smrti i Njegovog vaskrsenja.

Iako je tužna noć tamom obavijala ove Isusove sledbenike, oni nisu bili zaboravljeni. Prorok kaže: »Ako sedim u mraku, Gospod će mi biti videlo… Izvešće me na videlo, videću pravdu njegovu.« »Ni mrak neće zamračiti od tebe, i noć je svetla kao dan, mrak je kao videlo.« »U tami sjaji videlo pravednicima.« »I vodiću slepce putem koji nisu znali, vodiću ih stazama kojih nisu znali, obratiću pred njima mrak u svetlost, i što je neravno u ravno. To ću im učiniti i neću ih ostaviti.« (Mihej 7,8.9; Psalam 139,12; 112,4; Isaija 42,16)

Vest koju su učenici objavljivali u Gospodnje ime bila je u svakoj pojedinosti tačna, a događaji na koje je ukazivala već tada su se zbivali. »Iziđe vreme i približi se carstvo Božje«, glasila je poruka. Kada je »izišlo vreme« ‑ šezdeset i devet sedmica iz Knjige proroka Danila 9. poglavlje koje su trajale sve do Mesije, »Pomazanika« ‑ Hristos je bio pomazan Svetim Duhom pošto ga je Jovan krstio u Jordanu. »Božje carstvo«, čiju su blizinu najavljivali, bilo je uspostavljeno Hristovom smrću. Ovo carstvo nije bilo, kako su naučili da veruju, neka zemaljska imperija. To nije bilo ni ono buduće, neprolazno carstvo koje će biti uspostavljeno kada bude »carstvo i vlast i veličanstvo carsko nad svim nebom dato narodu svetaca Višnjega«; to će biti večno carstvo u kome će sve »vlasti njemu služiti i slušati ga«. (Danilo 7,27) Onako kako je u Bibliji upotrebljena grupa reči »Božje carstvo«, ako označava i carstvo blagodati i carstvo slave. Pavle je objavio carstvo blagodati u svojoj Poslanici Jevrejima. Pošto je ukazao na Hrista, milostivog Posrednika, koji saoseća s nama u našim slabostima, apostol kaže: »Pristupimo, dakle, slobodno k prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat.« (Jevrejima 4,15.16) Presto blagodati predstavlja carstvo blagodati, jer postojanje prestola ukazuje na postojanje carstva. Hristos se u mnogim kratkim pričama služi pojmom »carstvo nebesko« da bi označio delovanje božanske blagodati u ljudskim srcima.

Isto tako, presto slave predstavlja carstvo slave, a Spasitelj o tome carstvu govori kada kaže: »A kada dođe sin čovečji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na presto slave svoje i sabraće se pred njim svi narodi.« (Matej 25,31.32) To carstvo je još u budućnosti. Ono će biti uspostavljeno prilikom drugog Hristovog dolaska.

Carstvo blagodati osnovano je odmah posle čovekovog pada u greh, kada je aktiviran i plan za otkupljenje grešnog roda. Ono je do tada postojalo u Božjim namerama i obećanjima, i ljudi su verom mogli da postanu njegovi podanici. Ono nije bilo stvarno uspostavljeno sve do Hristove smrti. Spasitelj bi čak i posle preuzimanja svoje zemaljske misije, zamoren tvrdokornošću i nezahvalnošću ljudi, mogao da odustane od svoje žrtve na Golgoti. U Getsimaniji čaša bola drhtala je u Njegovim rukama. Čak i tada mogao je da otre krvave kapi znoja sa svoga čela i da prepusti grešni rod da propadne u svom bezakonju. Da je to učinio, ne bi bilo otkupljenja za grešnog čoveka. Ali, kada je Spasitelj žrtvovao svoj život, i svojim poslednjim dahom uzviknuo: »Svrši se«, tek tada je osigurano ostvarenje plana otkupljenja. Obećanje o spasenju dato grešnom paru u Edemu bilo je potvrđeno. Carstvo blagodati, koje je do tada postojalo samo u Božjem obećanju, sada je bilo uspostavljeno.

Tako je Hristova smrt – upravo događaj na koji su učenici gledali kao na konačno uništenje svoje nade – postao njena konačna i večna potvrda. Iako im je donela surovo razočaranje, predstavljala je vrhunski dokaz da je njihova vera bila opravdana. Događaj koji ih je ispunio žaljenjem i očajanjem otvorio je vrata nade svim Adamovim potomcima, bio je to događaj u kome su se sjedinili budući život i večna sreća odanih Božjih sledbenika iz svih vekova.

Namere beskrajne milosti približavale su se svome ispunjenju, čak i preko razočaranja učenika. Iako su njihova srca bila zadobijena božanskom blagodaću i snagom učenja Onoga, koji je »govorio kao što čovek nikada nije govorio«, ipak je čisto zlato njihove ljubavi prema Isusu bilo pokvareno neugodnim dodatkom svetovne oholosti i sebičnog častoljublja. Čak i u pashalnoj dvorani, u tom svečanom trenutku kada se njihov Učitelj već nalazio u senci Getsimanije, »posta prepiranje među njima koji bi se držao među njima da je najveći« (Luka 22,24). Pred njihovim očima uvek je lebdela slika prestola, krune i slave, iako ih je upravo očekivala sramota i agonija u Getsimaniji, sudnici i na golgotskom krstu. Oholost njihovog srca, žeđ za svetovnom slavom, navela ih je da tako uporno prianjaju uz lažna učenja svoga vremena, da ne obrate pažnju na Spasiteljeve reči koje su otkrivale pravu prirodu Njegovog carstva i unapred ukazivale na Njegovu agoniju i smrt. Te zablude donele su im nevolje – mučne, ali neophodne – koje su poslužile za njihovo popravljanje. Iako nisu shvatili značenje svoje vesti, iako nisu uspeli da ostvare svoja očekivanja, učenici su ipak propovedali vest opomene koju su dobili od Boga, a Gospod je nagradio njihovu veru i cenio njihovu poslušnost. Njima je povereno delo da slavno jevanđelje o vaskrslom Spasitelju objave svim narodima. Samo zato da bi se pripremili za to delo bilo je dozvoljeno da prođu kroz iskustvo koje im je tako gorko izgledalo.

Isus se posle svoga vaskrsenja pokazao učenicima na putu za Emaus, i »počevši od Mojsija i od svih proroka kazivaše im šta je za njega u svemu pismu«. (Luka 24,27) Srca učenika bila su pokrenuta. Njihova vera rasplamsana. Oni su bili »preporođeni za živu nadu« čak i pre nego što im se Isus otkrio. Želeo je da prosvetli njihov razum, a njihovu veru utemelji na »najpouzdanijoj proročkoj reči«. Želeo je da se istina čvrsto ukoreni u njihovom umu, ne samo zbog toga što je potvrđena Njegovim svedočanstvom, već i zato što je posvedočena neoborivim dokazima koje su pružali simboli i senke obrednog zakona i proročanstava Staroga zaveta. Hristovim sledbenicima bila je neophodna razborita vera, ne samo njih radi, već i zato da bi znanje o Hristu mogli da odnesu svetu. Isus je kao prvi korak u prenošenju toga znanja, uputio svoje učenike na »Mojsija i na sve proroke«. Vaskrsli Spasitelj dao je takvo svedočanstvo o vrednosti i važnosti spisa Staroga zaveta.

Kakva je promena morala da se dogodi u srcima učenika, kada su još jednom mogli da pogledaju voljeno lice svoga Učitelja (Luka 24,32). U mnogo potpunijem i savršenijem smislu nego ikada pre toga, oni su »našli Onoga, o kome je pisano u zakonu Mojsijevu i u prorocima«. Nesigurnost, strahovanje i očajanje – sve to bilo je zamenjeno savršenom sigurnošću u nepomućenoj veri. Nije nikakvo čudo što su posle Njegovog uznesenja apostoli bili »jednako u crkvi hvaleći i blagosiljajući Boga«. Narod, znajući jedino za Spasiteljevu sramotnu smrt, pokušavao je da na njihovim licima pronađe izraz žalosti, zbunjenosti i poraza ali pronašao je samo radost i svest o pobedi. Kakvu su pripremu dobili ovi učenici za delo koje je stajalo pred njima! Prošli su kroz najteža iskušenja kroz koja su mogli da prođu, i videli kako se, kada je prema ljudskom shvatanju sve bilo izgubljeno, Božja Reč pobedonosno ispunila. Šta bi još moglo da uzdrma njihovu veru ili ohladi vrelinu njihove ljubavi? U najvećoj tuzi imali su »jaku utehu«, nadu koja im je služila kao »tvrd i pouzdan lenger duše«. (Jevrejima 6,18.19) Bili su svedoci Božje mudrosti i sile, i bili uvereni da ni »smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje ni buduće« neće biti u stanju da ih odvoje »od ljubavi Božje koja je u Hristu Isusu, Gospodu našemu«. Govorili su: »Ali u svemu ovome pobeđujemo onoga radi koji nas je ljubio!« (Rimljanima 8,38.39.37) »Ali, reč Gospodnja ostaje do veka!« (1. Petrova 1,25) »Ko će osuditi? Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu i moli se za nas?« (Rimljanima 8,34)

Gospod je rekao: »Narod moj neće se posramiti doveka!« (Joilo 2,26) »Večerom dolazi plač, a jutrom radost!« (Psalam 30,5) Kada su se na dan vaskrsenja ovi učenici sreli sa svojim Spasiteljem, kada su njihova srca gorela u njima dok su slušali Njegove reči, dok su gledali glavu, ruke i noge ranjene zbog njih, kada ih je, pre svoga uznesenja, izveo iz grada sve do Vitanije i, podignuvši svoje ruke na blagoslov, naredio: »Idite po svemu svetu i propovedajte jevanđelje«, a zatim dodao: »Gle, ja sam s vama u sve dane« (Marko 16,15; Matej 28,20); kada se na dan Pedesetnice obećani Utešitelj spustio i dao im silu sa visine, kada su njihove duše bile prožete svešću o stvarnoj prisutnosti njihovog Gospoda koji se uzneo na nebo – tada, čak i tada, kada je njihov put, slično Njegovom, vodio stazom žrtve i mučeništva, da li bi zamenili službu jevanđelju Njegove blagodati, zajedno s »vencem pravednosti« koji će primiti prilikom Njegovog dolaska, za slavu bilo kog zemaljskog prestola, kome su se nadali tokom prvih dana svoga učeništva? Onaj koji »može još izobilnije sve činiti nego što ištemo ili mislimo«, obećao im je, osim zajednice Njegovih muka, i zajedništvo u Njegovim radostima – u radosti što mogu još »mnoge sinove dovesti u slavu«, u neizrecivoj radosti, »večnoj i od svega pretežnijoj slavi«, sa kojom se, kaže Pavle, »ova naša sadašnja mala muka« ne može uporediti!

Iskustvo učenika koji su prilikom prvog Hristovog dolaska propovedali »jevanđelje o carstvu«, može se uporediti sa iskustvom onih koji objavljuju vest o Njegovom drugom dolasku. Kao što su učenici pošli u svet da propovedaju poruku: »Iziđe vreme i približi se carstvo Božje«, tako su i Miler i njegovi saradnici pošli da objavljuju da će se najduži i poslednji proročki lanac, prorečen u Bibliji, uskoro završiti, da je dan suda pred vratima, i da treba da nastane večno Božje carstvo. Propovedanje učenika bilo je utemeljeno na proročanstvu o sedamdeset sedmica iz Knjige proroka Danila 9. poglavlje. Vest koju su objavljivali Miler i njegovi saradnici naglašavala je završetak proročkog lanca od 2300 dana i noći iz Knjige proroka Danila 8,14, lanca kome pripada i niz od 70 sedmica. Obe grupe najavljivale su ispunjenje različitih delova istog velikog proročkog razdoblja.

Slično prvim učenicima, ni Vilijam Miler ni njegovi saradnici nisu u punoj meri shvatili značenje vesti koju su nosili. Zablude koje su već dugo bile ukorenjene u Crkvi, sprečile su ih da pronađu pravilno tumačenje jednog važnog dela ovog proročanstva. Prema tome, oni su zaista širili vest, koju im je Bog poverio da je objave svetu, ali zahvaljujući pogrešnom tumačenju njenog značenja doživeli su razočarenje.

Objašnjavajući tekst iz Knjige proroka Danila 8,14: »Do dve hiljade i tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti«, Miler je, kao što je već bilo spomenuto, prihvatio široko prihvaćeno mišljenje da Zemlja predstavlja svetinju, a čišćenje svetinje je protumačio kao čišćenje Zemlje ognjem drugog Gospodnjeg dolaska. Pošto je pronašao da je kraj razdoblja od 2300 dana i noći bio jasno prorečen, poverovao je da to otkriva i vreme Hristovog drugog dolaska. Njegova greška je bila u tome što je prihvatio opšte gledište o tome šta predstavlja svetinju.

U obrednom sistemu, koji je predstavljao senku Hristovog sveštenstva i Njegove žrtve, čišćenje Svetilišta predstavljalo je poslednju službu koju je prvosveštenik obavljao u godišnjem rasporedu službi. Bilo je to i završno delo službe pomirenja – uklanjanje ili čišćenje greha iz Izrailja. Ono je simbolički predstavljalo završno delo službe našeg Prvosveštenika na Nebu, uklanjanje ili brisanje greha Njegovog naroda, greha koji su zapisani u nebeskim knjigama. Ova služba je obuhvatala i delo istrage, delo suda, i neposredno prethodi Hristovom dolasku sa silom i slavom velikom na nebeskim oblacima, jer kada On dođe, svaki slučaj biće već odlučen. Isus kaže: »I plata moja sa mnom da dan svakome po delima njegovim!« (Otkrivenje 22,12) To delo suda, neposredno prethodi drugom dolasku i najavljeno je u vesti prvog anđela iz Otkrivenja 14,7: »Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova!«

Oni koji su objavljivali ovu poruku davali su pravu vest u pravo vreme. Međutim, kao što su prvi učenici govorili: »Iziđe vreme i približi se carstvo Božje«, na osnovu proročanstva iz Knjige proroka Danila 9. poglavlja, ali su zaboravljali da je u istom tekstu najavljena i Mesijina smrt, tako je i Miler sa svojim saradnicima propovedao vest utemeljenu na tekstovima iz Knjige proroka Danila 8,14. i Otkrivenja 14,7, a nisu zapazili da u istom poglavlju ima i drugih poruka, koje moraju biti objavljena pre drugog Hristovog dolaska. Kao što su se učenici prevarili u svom razmišljanju o carstvu, koje treba da bude uspostavljeno na kraju razdoblja od sedamdeset sedmica, tako su se i mileriti, čekaoci Hrista prevarali u svom shvatanju događaja koji će se zbiti posle isteka 2300 dana i noći. U oba slučaja bilo je izraženo prihvatanje ili bar oslanjanje na vrlo široko prihvaćene zablude onog vremena, koje su zaslepile vernike da ne vide istinu. Obe grupe vesnika ispunile su Božju volju objavljujući vest koju je slao ljudima, i obe su, pogrešnim shvatanjem sadržine svoje vesti, doživele gorko razočaranje.

Međutim, Bog je ipak ostvario svoju dobru nameru, dozvoljavajući da vest o sudu bude objavljena upravo onako kako je bila objavljivana. Veliki dan je bio pred vratima, a Božje proviđenje učinilo je da ljudi budu izloženi probi utvrđenog vremena da bi im bilo otkriveno šta je u njihovim srcima. Vest je bila objavljena da okuša i pročisti Crkvu. Vernici su morali da odluče da li je njihova ljubav posvećena ovom svetu ili Hristu i Nebu. Oni su govorili da vole Spasitelja; sada je trebalo da se okuša njihova ljubav. Da li su spremni da odbace svoje svetovne nade i častoljubive planove, i da dobrodošlicom dočekaju dolazak svoga Gospoda? Vest je sročena tako da ih osposobi da prepoznaju svoje pravo duhovno stanje. Bila je poslana iz milosti da ih pokrene da traže Gospoda u pokajanju i poniznosti.

Razočarenje, prema tome, iako je bilo posledica njihovog pogrešnog tumačenja vesti koju su objavljivali, trebalo je da im posluži na dobro. Ono će okušati srca onih koji su tvrdili da su primili opomenu. Suočeni s razočarenjem, da li će se brzo odreći svoga poverenja u Božju Reč ili će, ponizno i sa molitvom, pokušati da otkriju gde su propustili da razumeju značenje proročanstva? Koliki su verovali samo iz straha, nekog nesvesnog nagona ili samo zato što su voleli uzbuđenja? Koliko je bilo neodlučnih i nevernih? Mnogi ljudi govorili su da očekuju dolazak Gospoda Isusa. Međutim, kada su bili pozvani da podnesu ruganje i podsmeh sveta, probu razočarenja zbog neispunjenih nada, da li će se tada odreći vere? Pošto nisu odmah shvatili Božje postupke, da li će odbaciti i istine posvedočene jasnim dokazima Pisma?

Ovo iskušenje trebalo je da otkrije čvrstinu onih koji su iskrenom verom bili poslušni svemu što su verovali da je nauka Božje Reči i Božjeg Duha. Ovo iskustvo, više nego svako drugo, trebalo je da im pokaže koliko je opasno prihvatiti ljudske teorije i tumačenja, umesto da Biblija bude sopstveni tumač. Teškoće i žalosti, koje su se pojavile kao posledica njihove zabalude, trebalo je da pomognu deci vere da se promene. Ovo iskustvo moglo je da ih podstakne da savesnije proučavaju proročke poruke, da ih pouči da pažljivo ispituju temelje svoje vere i odbace sve što ne potiče iz Biblije, bez obzira koliko je rašireno u hrišćanskom svetu.

Ovim vernicima, kao i prvim učenicima, ono što je izgledalo nejasno i nerazumljivo u času iskušanja, kasnije će biti otkriveno. Kada budu videli kraj, oni će shvatiti da su se, bez obzira na iskušenja koja su doživljavali zbog svojih zabluda, Božje namere potekle iz ljubavi prema njima stalno ispunjavale. Oni će u skladu sa blagoslovenim iskustvima naučiti, da je Gospod »milostiv i žalostiv« i da su Njegovi putevi »milost i istina prema onima koji drže zavet Njegov i svedočanstva Njegova«.