10. Napredovanje Reformacije u Nemačkoj

Luterov tajanstveni nestanak je izazvao zaprepašćenje u celoj Nemačkoj. Na sve strane ljudi su se raspitivali za njega. Kružile su najneverovatnije glasine, a mnogi su verovali da je ubijen. Nastala je velika žalost, ne samo među njegovim prijateljima, već i među hiljadama onih koji nisu otvoreno stali na stranu reformacije. Mnogi su se svečano zaklinjali da će osvetiti njegovu smrt.

Rimske vođe sa užasom su pratili kako se osećanja u narodu okreću protiv njih i kako dostižu vrhunac. Iako su u početku bili oduševljeni navodnom Luterovom smrću, uskoro su poželeli da se sakriju od narodnog gneva. Ni njegova najsmelija dela, dok je bio među njima, nisu ih toliko uznemiravala koliko sada njegov nestanak. Oni koji su u svom gnevu pokušavali da unište smelog reformatora, bili su sada puni straha, iako je on postao bespomoćni zatvorenik. Jedan od njih je rekao: »Jedini način koji nam preostaje da se spasemo jeste da zapalimo baklje, da po celom svetu tražimo Lutera i da ga vratimo narodu koji ga priziva.« (D’Aubigné, b. 9, ch. 1) Carski edikt naizgled nije delovao. Papinski legati su bili ogorčeni, kada su shvatili da je on izazvao manje pažnje nego Luterova sudbina.

Vest da je Luter, iako zatvorenik, na sigurnom mestu, smirila je strah u narodu, ali je pojačala njegov uticaj. Ljudi su čitali njegove spise revnije nego ikada. Sve veći broj ljudi podržavao je delo hrabrog čoveka koji je, iako je sve bilo protiv njega, branio Božju Reč. Reformacija je sve više jačala. Seme koje je Luter posejao nicalo je na sve strane. Njegova odsutnost postigla je ono što njegova prisutnost nikada ne bi mogla. Njegovi saradnici još ozbiljnije prihvatili su svoje nove odgovornosti, pošto vođe više nije bilo među njima. Ispunjeni novom verom i revnošću, svom svojom snagom krenuli su napred, tako da delo koje je plemenito počelo ne bude ometeno u svom napredovanju.

Međutim, ni sotona nije ostao besposlen. Pokušao je sada ono što je pokušavao za vreme svakog reformnog pokreta – da prevari i uništi narod podmećući mu laž umesto istine. Kao što su se lažni hristi pojavljivali u prvom stoleću delovanja hrišćanske Crkve, tako su se u šesnaestom pojavili lažni proroci.

Neki ljudi, duboko prožeti uzbuđenjem koje je zavladalo u religijskom svetu toga vremena, uobrazili su da su dobili posebno otkrivenje sa Neba i tvrdili da ih je Bog zadužio da unaprede i dovrše delo reforme koje je, prema njihovom mišljenju, Luter slabo započeo. U stvari, samo su razarali ono što je Luter postigao. Odbacili su veliko načelo koje je prestavljalo temelj reformacije – da je Božja Reč jedino merilo vere i ponašanja, pa su umesto tog nepogrešivog vodiča uzeli promenljivo, nesigurno merilo svojih osećanja i utisaka. Odbacivši na taj način nepogrešivo sredstvo za otkrivanje zabluda i laži, omogućili su sotoni da zavlada njihovim umom i da ga koristi po svojoj volji.

Jedan od takvih proroka tvrdio je da uputstva dobija od samog anđela Gavrila. Student koji mu se pridružio zanemario je studije, ističući da je od samog Boga dobio sposobnost da tumači Njegovu Reč. Priključili su im se i drugi ljudi, po prirodi skloni fanatizmu. Delovanje ovih zanesenjaka izazivalo je veliko uzbuđenje. Luterovo propovedanje učinilo je da ceo narod oseti potrebu za reformom, pa su sada i neki pošteni i iskreni ljudi bili zavedeni idejama ovih novih proroka.

Vođe ovog pokreta došli su u Vitenberg i postavili svoje zahteve Melanhtonu i njegovim saradnicima. Kazali su: »Bog nas je poslao da poučimo narod. Razgovarali smo na poverljiv način sa Gospodom i zato znamo šta će se dogoditi; u stvari, mi smo apostoli i proroci i upućujemo svoj poziv doktoru Luteru!« (Isto, b. 9, ch. 7)

Reformatori su bili zaprepašćeni i zbunjeni. Ovo je bio novi činilac s kojim se do tada nisu sretali i zato nisu znali kako da se ponašaju. Melanhton je zapazio: »Zaista je neki poseban duh u tim ljudima; ali koji?… S jedne strane, čuvajmo se da ne gasimo Božji Duh, a sa druge, da ne budemo zavedeni sotonskim duhom!« (Isto, b. 9, ch. 7)

Međutim, posledice novog učenja uskoro su postale očigledne. Ono je navodilo ljude da zanemare Bibliju ili da je potpuno odbace. U školama je zavladala zabuna. Studenti, koji su odbacivali sva ograničenja, zanemarili su studije i napustili univerzitet. Ljudi koji su smatrali sebe dovoljno sposobnim da ožive delo reformacije i da njime upravljaju uspeli su jedino da ga dovedu do ivice propasti. Papisti su se ponovo ohrabrili, stekli samopouzdanje i oduševljeno klicali: »Još jedna, poslednja bitka i sve će biti naše!« (Isto, b. 9, ch. 7)

Kada je Luter u Vartburgu saznao šta se događa, rekao je duboko zabrinut: »Uvek sam očekivao da će nam sotona poslati tu kugu!« (Isto, b. 9, ch. 7) Prozreo je pravi karakter tih samozvanih proroka i uvideo opasnost koja je zapretila delu istine. Ni protivljenje pape i cara nije ga navelo da se tako duboko, kao sada, zabrine i uplaši. Takozvani prijatelji reformacije pretvorili su se i njene najveće neprijatelje. Sve ove istine koje su mu donele toliko radosti i utehe bile su iskorišćene da unesu sukobe i stvore zabunu u Crkvi.

Božji Duh je u delu reforme vodio Lutera da ide napred i postigne i više nego što se nadao. Nikada nije planirao da zauzme položaj na kome se nalazio, ili da sprovede tako temeljne promene. Bio je samo oruđe u rukama Svemogućega. Ipak, često je drhtao nad posledicama svoga rada. Jednom je rekao: »Kada bih znao da će moja nauka povrediti samo jednog čoveka, jednog jedinog čoveka, bez obzira koliko bio skroman i nepoznat – što se i ne može dogoditi, jer se radi o čistom jevanđelju – radije bih deset puta umro nego da je se odreknem!« (Isto, b. 9, ch. 7)

Sada je i Vitenberg, pravo središte reformacije, skoro potpao pod uticaj fanatizma i bezakonja. Ovo teško stanje nije izazvalo Luterovo učenje, iako su mu po celoj Nemačkoj njegovi neprijatelji za sve pripisivali krivicu. Ispunjen gorčinom, ponekad se pitao: »Zar se na ovaj način mora završiti veliko delo reformacije?« (Isto, b. 9, ch. 7) I ponovo, dok se rvao s Bogom u molitvi, mir se uselio u njegovo srce. Rekao je: »Ovo delo nije moje, već Tvoje. Ti nećeš dozvoliti da bude pokvareno sujeverjem ili fanatizmom.« Međutim, misao da se u takvoj krizi i dalje drži daleko od sukoba, nije se mogla održati. Odlučio je da se vrati u Vitenberg.

Bez odlaganja pošao je na ovo opasno putovanje. Još se nalazio pod carskim prokletstvom. Neprijatelji su imali slobodu da mu oduzmu život, a prijateljima je bilo zabranjeno da mu pomognu ili pruže utočište. Carska vlast sprovodila je najoštrije mere protiv njegovih pristalica. Međutim, on je shvatio da je delo jevanđelja ugroženo i u Gospodnje ime neustrašivo je krenuo da se bori za istinu.

U pismu koje je uputio izbornom knezu, i u kome je izrazio svoju nameru da napusti Vartburg, Luter je rekao: »Neka vaše Visočanstvo primi k znanju da putujem u Vitenberg pod zaštitom mnogo veće sile nego što je sila knezova i prinčeva. Ne mislim da tražim podršku vašeg Visočanstva, a još manje da želim vašu zaštitu, radije bih da ja štitim vas. Kada bih znao da bi me vaše Visočanstvo htelo i moglo zaštititi, ne bih se uopšte ni kretao u Vitenberg. Nema mača koji bi mogao unaprediti ovo delo. Samo Bog mora da učini sve, bez čovekove pomoći ili učestvovanja. Onaj koji ima najveću veru, najsposobniji je da zaštiti.« (Isto, b. 9, ch. 8)

U drugom pismu, napisanom na putu prema Vitenbergu, Luter je dodao: »Spreman sam da pretrpim nezadovoljstvo vašeg Visočanstva i gnev celoga sveta. Zar stanovnici Vitenberga nisu moje stado? Zar ih Bog nije poverio mojim rukama? Zar ne bi trebalo, ako bude neophodno, da sebe izložim smrti njih radi? Osim toga, plašim se da u Nemačkoj ne izbije velika pobuna, kojom će Bog kazniti naš narod.« (Isto, b. 9, ch. 7)

S velikom opreznošću i poniznošću, ali odlučno i čvrsto, započeo je posao. Izjavio je: »Rečju moramo porušiti i uništiti ono što je bilo uspostavljeno nasiljem. Ja se neću poslužiti nasiljem protiv sujevernih i malovernih… Niko ne sme da bude silom nateran. Slobodno opredeljenje je sama suština vere.« (Isto, b. 9, ch. 8)

Uskoro se u Vitenbergu pročulo da se Luter vratio i da će propovedati. Narod se sakupio sa svih strana i crkva je bila prepuna. Stupivši na propovedaonicu, mudro i nežno poučavao je opominjao i ukoravao narod. Govoreći o onima koji su da bi ukinuli misu primenili nasilne mere, rekao je:

»Misa nije prihvatljiva, Bog joj se suprotstavlja, ona mora da bude ukinuta, i želeo bih da u celom svetu bude zamenjena evanđeoskom Večerom. Ali, niko silom ne sme biti odvojen od nje. To moramo prepustiti Božjim rukama. Njegova Reč treba da deluje, a ne mi. Vi se pitate zašto treba da bude tako? Zato što ja ne držim ljudska srca u svojoj ruci, kao što lončar drži glinu. Mi imamo pravo da govorimo, ali nemamo pravo da sudimo! Propovedajmo, ostalo pripada Bogu. Kada bih se poslužio silom, šta bih time dobio? Grimase, formalizam, podražavanje, ljudske uredbe i licemerstvo… Ali, u tome nema nikakve iskrenosti srca, ni vere, ni dobrote. Tamo gde ovo troje nedostaje, sve nedostaje, a ja ne bih dao ni prebijene pare za tako nešto… Bog čini više svojom Rečju nego što vi i ja i ceo svet možemo učiniti sjedinjenom snagom. Bog osvaja srca, a kada je srce zadobijeno, sve je dobijeno…«

»Ja ću propovedati, raspravljati i pisati, ali nikoga neću prisiljavati, jer je vera dobrovoljni čin. Vidite šta sam ja učinio! Ustao sam protiv pape, oproštajnica i papinih prijatelja, ali bez nasilja i buna. Uzdigao sam Božju Reč; propovedao sam i pisao – i to je bilo sve što sam činio. A ipak, dok sam spavao… Reč koju sam propovedao oborila je papstvo, tako da mu u prošlosti ni knezovi ni carevi nisu naneli toliko štete. Ipak, ja nisam ništa učinio; sama Reč je sve to učinila. Da sam želeo da se pozovem na silu, verovatno bi cela Nemačka bila preplavljena krvlju. Kakav bi onda bio rezultat? Uništenje i opustošenje i tela i duše! Zato sam ostao miran i prepustio Reči da sama prohuji kroz svet.« (Isto, b. 9, ch. 8)

Luter je iz dana u dan, tokom cele sedmice, nastavio da propoveda željnom mnoštvu. Božja Reč razvejala je opčinjenost fanatičnim uzbuđenjem. Sila jevanđelja vratila je zavedeni narod na put istine.

Luter nije imao volje da se sretne s fanaticima čije je delovanje izazvalo tako velika zla. Znao je da su to ljudi nezdravog rasuđivanja i neobuzdanih strasti, koji, iako su tvrdili da imaju posebno prosvetljenje sa Neba, nisu bili u stanju da pretrpe ni najmanje protivljenje, pa čak ni najljubazniji ukor ili savet. Prisvajajući najvišu vlast, od svakoga su zahtevali, da bez pogovora prizna njihove zahteve. Međutim, kada su zatražili da razgovaraju s njim, pristao je da se sretne s njima, i tako uspešno razobličio njihove namere da su samozvanci odmah napustili Vitenberg.

Fanatizam je privremeno bio obuzdan, ali posle nekoliko godina ponovo je izbio još većom žestinom i još strašnijim posledicama. Luter je o vođama tog pokreta, izrekao sledeću ocenu: »Za njih je Sveto pismo bilo samo mrtvo slovo, a svi su vikali: ‘Sveti Duh! Sveti Duh! Ali, budite potpuno sigurni da neću poći tamo, kuda ih taj njihov duh vodi! Neka me Bog u svojoj milosti sačuva od Crkve u kojoj nema nikoga osim svetaca! Želim da boravim s poniznima, slabima, bolesnima, koji znaju i osećaju svoje grehe, koji uzdišu i neprestano se obraćaju Bogu iz dubine svoga srca da od Njega prime utehu i podršku.« (Isto, b. 10, ch. 10)

Tomas Mincer, najaktivniji među fanaticima, bio je čovek obdaren velikim sposobnostima, koje bi ga, da ih je pravilno usmerio, osposobile da čini dobro, ali on nije naučio ni prvo načelo istinske religije. »Bio je obuzet željom da reformiše svet, ali je zaboravio, kao što svi zanesenjaci čine, da reforma najpre treba da počne od njega.« (Isto, b. 9, ch. 8) Bio je željan da stekne položaj i uticaj; nespreman da bude drugi, čak ni iza Lutera. Izjavio je da su reformatori, zamenjujući autoritet pape autoritetom Pisma, uspostavili samo izmenjeni oblik papstva. Tvrdio je da je dobio božanski zadatak da uvede pravu religiju. »Onaj koji ima ovaj duh, ima i istinsku veru, iako nikada u životu neće videti Pismo«, govorio je Mincer. (Isto, b. 10, ch. 10)

Ovi fanatični učitelji dozvolili su da ih vode utisci, smatrajući da su svaka misao i svaka pobuda Božji glas, u skladu s tim odlazili su duboko u krajnost. Neki su čak spaljivali svoje Biblije, uzvikujući: »Slovo ubija, a Duh oživljava!« Mincerova učenja godila su ljudskoj težnji za nečim čudesnim, jer su zadovoljavala njihovu oholost, stavljajući ljudske ideje i mišljenja iznad Božje Reči. Hiljade su prihvatale njegova učenja. Uskoro je odbacio svaki red na javnim bogosluženjima, i izjavio da je poslušnost knezovima pokušaj da se istovremeno služi i Bogu i Velijaru.

Ljudi koji su počeli da odbacuju jaram papstva, istovremeno su postali netrpeljivi i prema ograničenjima koja su postavljale građanske vlasti. Mincerova prevratnička učenja, za koja je tvrdio za imaju božansku potvrdu, navodila su ih da odbacuju svaku zakonitost i daju maha svojim predrasudama i strastima. Usledili su najstrašniji prizori buna i sukoba, i nemačka polja natopila su se krvlju.

Duševna agonija koju je Luter mnogo ranije doživeo u Erfurtu pogodila ga je sada dvostrukom silinom, kada je shvatio da su posledice fanatičnog delovanja pripisane reformaciji. Papski knezovi su izjavili – a mnogi su bili spremni da poklone poverenje toj izjavi – da je pobuna logična posledica Luterove nauke. Iako je ova optužba bila potpuno neutemeljena, nanela je reformatoru velike teškoće. Takvo ponižavanje istine i upoređivanje s najnižim fanatizmom, bilo je više nego što je mogao da podnese. Sa druge strane, i vođe pobune su zamrzile Lutera zato što se ne samo usprotivio njihovim doktrinama i odbacio njihove izjave da su božanski nadahnuti, već ih je proglasio i pobunjenicima protiv građanskih vlasti. Da bi mu se osvetili i oni su njega nazvali nečasnim samozvancem. Tako je izgledalo da je na sebe navukao neprijateljstvo i knezova i naroda.

Papini prijatelji radovali su se, očekujući brzu propast reformacije; optuživali su Lutera i za zablude koje je on usrdno pokušavao da ispravi. Fanatična stranka, lažno predstavljajući da se prema njoj veoma nepravedno postupalo, uspela je da zadobije naklonost velikog broja ljudi i da, kao što se često događa sa onima koji stanu na pogrešnu stranu, njene pristalice budu proglašene mučenicima. Tako su upravo oni, koji su ulagali velike napore da se suprotstave reformaciji, sada bili sažaljevani i slavljeni kao žrtve surovosti i tlačenja. Bilo je to sotonsko delo, zadojeno istim duhom buntovništva koji se najpre pokazao na Nebu.

Sotona stalno pokušava da prevari ljude i da ih navede da greh nazovu pravednošću, a pravednost grehom. Koliko je samo uspeha postizao u tom delu! Koliko se puta događalo da se ukori i kritike upućuju Božjim vernim slugama samo zato što su neustrašivo ustajali u odbranu istine! Ljudi koji su samo sotonine sluge bivaju hvaljeni i slavljeni, pa čak proglašavani i mučenicima, dok se oni, koje bi trebalo poštovati i podržavati zbog njihove vernosti Bogu, prepuštaju sami sebi i izlažu sumnjičenjima i nepoverenju.

Prividna svetost, lažno posvećenje, i sada obavlja svoje prevarno delo. U različitim oblicima ono pokazuje isti duh kao i u Luterove dane, odvlačeći misli ljudi od Pisma i navodeći ih da slede svoja osećanja i utiske umesto da pokažu poslušnost Božjem zakonu. To je jedno od najuspešnijih sotoninih sredstava da neporočnost i istinu izloži klevetama.

Luter je neustrašivo branio jevanđelje od napada koji su stizali sa svih strana. Božja Reč se pokazala kao moćno oružje u svim ovim sukobima. Tim oružjem borio se protiv vlasti koju je papa nezakonito prisvojio, protiv skolastičke filozofije, i stajao čvrsto kao stena protiv fanatizma koji je pokušavao da se udruži s reformacijom.

Svaka od ovih međusobno suprostavljenih struja je na svoj način odbacila Sveto pismo i uzdizala ljudsku mudrost kao izvor verske istine i znanja. Racionalizam je idolopoklonički uzdizao razum i proglašavao ga merilom prihvatljivosti svake vere. Papizam, koji je svome suverenom pontifeksu pripisivao nadahnuće koje se u neprekidnom toku protezalo od vremena apostola i ostajalo nepromenjeno tokom svih proteklih vremena, pružao je široke mogućnosti svakoj vrsti razvrata i pokvarenosti da se prikriva pod plaštom svetosti apostolskih ovlašćenja. Nadahnuće koje su prisvajali Mincer i njegovi saradnici nije imalo neki bolji izvor od nerazumljivih maštarija, dok je njegov uticaj rušilački delovao na svaki autoritet, ljudski ili božanski. Istinsko hrišćanstvo prihvata Božju Reč kao veliku riznicu nadahnute istine i probni kamen svakog nadahnuća.

Luter je u vreme povratka iz Vartburga dovršio svoj prevod Novog zaveta, pa je ubrzo posle toga jevanđelje postalo dostupno nemačkom narodu na njegovom jeziku. Ovaj prevod s velikom radošću dočekali su svi oni koji su voleli istinu, ali su ga s prezrenjem odbacili oni koji su se opredelili za ljudske tradicije i zapovesti.

Sveštenike je uznemiravala pomisao da će i obični narod sada moći da raspravlja s njima o načelima Božje Reči, i da će tako razotkriti njihovo neznanje. Oružje njihovog telesnog razuma bilo je nemoćno pred mačem Duha. Rim se poslužio svim svojim autoritetom da spreči širenje Pisma, ali su svi dekreti, anateme i mučenja doživljavali neuspeh. Što je Rim više osuđivao i zabranjivao Bibliju, to je snažnija bila želja naroda da otkrije šta ona zaista uči. Svi koji su znali da čitaju želeli su da sami proučavaju Božju Reč. Nosili su je sa sobom, čitali i ponovo čitali, i nisu bili zadovoljni, sve dok velike delove teksta nisu napamet naučili. Luter je, videći s kakvom je naklonošću bio prihvaćen Novi zavet, odmah počeo da prevodi Stari, i objavljuje ga u delovima kako je koji završio.

Luterovi spisi oduševljeno su primani i u gradu i u selu. »Ono što su Luter i njegovi prijatelji pisali, drugi su širili. Monasi, koji su se uverili u neosnovanost monaških obaveza, željni da svoj nekadašnji život, provođen u neradu, zamene aktivnim obavezama, ali nepripremljeni da propovedaju Božju Reč, putovali su kroz pokrajine, posećivali zaseoke i kolibe i prodavali knjige koje su napisali Luter i njegovi prijatelji. Ubrzo je Nemačka bila preplavljena ovim smelim literarnim evanđelistima.« (Isto, b. 9, ch. 11)

Bogati i siromašni, obrazovani i nenaučeni, s dubokim interesovanjem proučavali su te spise. Nastavnici u seoskim školama noću su ih glasno čitali malim grupama koje su se okupljale oko ognjišta. Svaki takav napor doprinosio je osvedočenju neke duše istinom, koja je radosno prihvatala Reč i onda je kao vest jevanđelja objavljivala drugima.

Tako su potvrđene nadahnute reči: »Reči tvoje kad se jave, prosvetljuju i urazumljuju proste.« (Psalam 119,130) Proučavanje Pisma izazivalo je duboke promene u ljudskim mislima i srcu. Papska vladavina svojim podanicima nametnula je gvozdeni jaram koji ih je držao u neznanju i poniženju. Praznoverno poštovanje ceremonija strogo je održavano; ali srce i um veoma malo su učestvovali u svim tim službama. Luterovo propovedanje, koje je objavljivalo jednostavne istine Božje Reči, a onda i sama Reč, stavljena u ruke običnom narodu, kao da su budili njegove uspavane snage, ne samo pročišćavajući i oplemenjujući čovekovu duhovnu prirodu, već ulivajući i novu snagu i polet njegovom umu.

Ljudi iz svih staleža s Biblijom u ruci branili su učenja reformacije. Prijatelji papstva, koji su proučavanje Biblije prepustili sveštenicima i monasima, sada su ih pozivali da stupe napred i da pobiju nova učenja. Međutim, ne poznavajući ni Pisma ni sile Božje, sveštenici i monasi pretrpeli su potpuni poraz od onih koje su smatrali nenaučenima i jereticima. Jedan katolički pisac je izjavio: »Na nesreću, Luter je nagovorio svoje sledbenike da veru ne poklanjaju nijednom drugom izvoru osim Svetom pismu.« (D’Aubigné, b. 9, ch. 11) Mnoštvo se okupljalo da sluša kako istinu brane slabo obrazovani ljudi i kako čak raspravljaju o njoj s učenim i rečitim teolozima. Sramno neznanje tih velikih ljudi postajalo je očigledno kada su se njihovi dokazi suočavali s jednostavnim učenjima Božje Reči. Radnici, vojnici, žene, čak i deca, bili su bolje upoznati s biblijskim učenjima nego sveštenici i učeni doktori.

Razlika između sledbenika jevanđelja i branitelja papskog sujeverja nije bila ništa manje očigledna u redovima učenih ljudi, nego kod pripadnika običnog naroda. »Starim zastupnicima hijerarhije, koji su zanemarili proučavanje jezika i negovanje literature… stali su nasuprot mladići širokog uma, posvećeni istraživanju, koji su proučavali Pisma i upoznavali antička remek-dela. Obdareni aktivnim umom, oplemenjenom dušom, neustrašivim srcem, ovi mladi ljudi uskoro su raspolagali takvim znanjem da se dugo niko nije mogao meriti s njima… U skladu s tim, kada bi se ovi mladoliki branitelji reformacije sukobljavali s rimskim doktorima na bilo kome skupu, napadali su ih s takvom lakoćom i pouzdanjem da su se ti neupućeni ljudi kolebali, zbunjivali i doživljavali poraze, koji su ih sramotili u svačijim očima.« (Isto, b. 9, ch. 11)

Kada je rimsko sveštenstvo videlo da se broj njihovih vernika smanjuje, pozvali su u pomoć vlasti i služeći se svim sredstvima kojima su raspolagali pokušavali da vrate svoje slušaoce. Međutim, narod je u novom učenju našao ono što je zadovoljavalo potrebe njegove duše, i tako se okrenuo od onih koji su ga dugo hranili bezvrednom plevom praznovernih obreda i ljudskih tradicija.

Kada je izbilo progonstvo na učitelje istine, oni su poslušali Hristove reči: »A kada vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi.« (Matej 10,23) Videlo je prodiralo u sve krajeve. Begunci bi pronalazili gostoljubiva vrata koja su im se otvarala, tako da su iz tih domova propovedali Hrista, ponekad u crkvi, ili, ako bi im ta prednost bila uskraćena, u privatnim kućama ili pod vedrim nebom. Tamo gde su nalazili nekoga da ih sluša, pretvarali su to mesto u posvećeni hram. Istina, objavljivana takvom snagom i sigurnošću, širila se nezadrživim poletom.

Crkvene i građanske vlasti uzalud su pokušavale da slome »jeres«. Uzalud su pribegavale zatvaranju, mučenju, ognju i maču. Hiljade vernika zapečatile su svoju veru svojom krvlju, ali je delo, ipak, išlo napred. Progonstvo je samo pomoglo da se istina više proširi, a fanatizam koji je sotona pokušavao da ujedini s njom, samo je još jasnije otkrivao razliku između sotoninog delovanja i Božjeg dela.