fbpx

40. Božji narod izbavljen

39. Vreme velike nevolje
30/06/2020
41. Pustošenje Zemlje
30/06/2020

Kada onima koji drže Božji zakon, bude uskraćena zaštita ljudskih zakon, tada će u raznim zemljama istovremeno biti organizovan pokret za njihovo uništenje. Kada se vreme određeno u proglasu bude približilo, ljudi će se dogovoriti da istrebe omrznutu sektu. Odlučiće da joj preko noći zadaju odlučujući udarac kojim će konačno i potpuno biti ućutkan glas razdora i prekora.

Pripadnici Božjeg naroda – jedni u tamničkim ćelijama, a drugi sakriveni u usamljenim utočištima u šumama i planinama – i dalje se mole za božansku zaštitu, dok se na sve strane čete naoružanih ljudi, podsticane gomilama zlih anđela, pripremaju za svoje smrtonosno delo. Bog Izrailjev umešaće se u trenutku najveće opasnosti da oslobodi svoj izabrani narod. Gospod je rekao: »Pevaćete kao noću uoči praznika, i veselićete se od srca kao onaj koji ide… na goru Gospodnju, k steni Izrailjevoj. I Gospod će pustiti da se čuje slava glasa njegova, i pokazaće kako maše rukom svojom s ljutim gnevom i plamenom ognjenim koji proždire, s rasapom i sa silnim daždom i gradom.« (Isaija 30,29.30)

Uz pobedonosne uzvike, ismejavanje i kletve, gomile zlih ljudi upravo se spremaju da skoče na svoj plen, kada se iznenada gusta tama, gušća od tamne noći, spušta na zemlju. Odmah se pojavljuje duga, koja blista slavom s Božjeg prestola, premošćuje nebo kao da se nadvija nad svakom grupom na molitvi. Gnevno mnoštvo iznenada se zaustavlja. Prezrivi uzvici više se ne čuju. Svi zaboravljaju žrtve svoga ubilačkog gneva. Sa strašnim predosećanjem gledaju simbol Božjeg zaveta i žele da budu zaštićeni od njegovog blistavog sjaja.

Pripadnici Božjeg naroda čuju glas, jasan i melodičan, koji ih poziva: »Pogledajte gore!« Podigavši oči prema nebu, vide dugu obećanja. Crni, preteći oblaci, koji prekrivaju nebeski svod, sada se rastavljaju i oni, kao nekada Stefan, upravljaju pogled prema Nebu i vide slavu Božju i Sina čovečjega kako sedi na svom prestolu. Na Njegovoj božanskoj pojavi raspoznaju znake Njegovog poniženja, sa Njegovih usana čuju molbu upućenu Ocu i svetim anđelima: »Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja!« (Jovan 17,24) Ponovo se čuje glas, melodičan i pobedonosan, kako govori: »Oni dolaze! Oni dolaze! Sveti, bezazleni, čisti! Održali su reč trpljenja mojega; hodiće među anđelima!« Blede, uzdrhtale usne onih koji su održali veru ponavljaju uzvik pobede.

Upravo je ponoć kada Bog otkriva svoju silu kojom će osloboditi svoj narod. Sunce se pojavljuje u svom punom sjaju. Znaci i čuda smenjuju se velikom brzinom. Bezakonici sa užasom i zaprepašćenjem gledaju prizor, dok pravednici u svečanoj radosti posmatraju znake svoga oslobođenja. Izgleda da je sve u prirodi izvan svog prirodnog toka. Potoci prestaju da teku. Tamni, teški oblaci se navlače i sudaraju jedan sa drugim. Međutim usred natmurenih nebesa nalazi se mali prazan prostor neopisive slave, odakle odjekuje Božji glas kao glas mnogih voda, govoreći: »Svrši se!« (Otkrivenje 16,17)

Taj glas potresa nebesa i Zemlju. Oseća se i snažan zemljotres, »veliko tresenje zemlje, kakvoga nikada ne bi otkako je ljudi na zemlji, toliko tresenje, tako veliko«. (Otkrivenje 16,1.18) Izgleda kao da se nebeski svod otvara i zatvara. Slava s Božjeg prestola prosijava kroz otvor. Planine se ljuljaju kao trska na vetru, a odvaljene stene padaju na sve strane. Čuje se huka oluje koja se približava. More postaje sve bešnje. Odjekuje i urlik strašnog olujnog vetra sličan glasu demona u nekoj rušilačkoj misiji. Cela zemlja, slično morskim talasima, podiže se i spušta. Njena površina puca. Kao da popuštaju i sami temelji. Planinski lanci tonu. Nastanjena ostrva nestaju. Morske luke, slične Sodomu po svojoj pokvarenosti, padaju kao žrtva razbesnelih talasa. »Vavilon veliki spomenu se pred Bogom, da mu da čašu vina ljutoga gneva svojega.« Velika zrna ledenog grada, velikog »kao glava«, obavljaju svoje rušilačko delo (Otkrivenje 16,19.21). Oboreni su i najponosniji gradovi na Zemlji. Gospodske palate, na koje su veliki ljudi sveta trošili svoje bogatstvo da bi proslavili sebe, ruše se u prah pred njihovim očima. Tamnički zidovi se raspadaju, i pripadnici Božjeg naroda, koji su zbog svoje vere tamnovali među njima u okovima, sada su slobodni.

Grobovi se otvaraju, i »mnogi od onih što spavaju u prahu zemaljskome probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni«. (Danilo 12,2) Svi koji su umrli verujući u vest trećeg anđela ustaju proslavljeni iz grobova da čuju Božji zavet mira sa onima koji su držali Njegov zakon. »I oni koji ga probodoše« (Otkrivenje 1,7), oni koji su se rugali Hristovim samrtnim mukama i ismejavali ga, najbezobzirniji protivnici Njegove istine i Njegovog naroda, ustaju da Ga vide u svoj Njegovoj slavi, da gledaju kako oni koji su bili verni i poslušni primaju čast.

Gusti oblaci i dalje prekrivaju nebo, ali s vremena na vreme Sunce se, slično Gospodnjem osvetničkom oku, ipak probija kroz njih. Zaslepljujuće munje paraju nebo, obavijajući celu zemlju plamenim ogrtačem. Iznad nepodnošljive tutnjave oluje, glasovi, tajanstveni i strašni, objavljuju sudbinu bezakonika. Izgovorene reči ne mogu svi da razumeju, ali lažni učitelji, ipak ih jasno shvataju. Oni koji su samo pre kratkog vremena bili tako bezbrižni, tako hvalisavi i prkosni, tako neobuzdani u svojoj surovosti prema pripadnicima Božjeg naroda koji drže Božje zapovesti, sada su preneraženi i drhte od straha. Njihovi jauci čuju se uprkos hučanju elemenata. Demoni priznaju Hristovo božanstvo i drhte pred Njegovom moći, dok ljudi traže milost i prestravljeni padaju u prah.

Stari prorok je rekao, dok je u svetom viđenju posmatrao Božji veliki dan: »Ridajte, jer je blizu dan Gospodnji, doći će kao pustoš od Svemogućega.« (Isaija 13,6) »Uđi u stenu, i sakrij se u prah od straha Gospodnjega i od slave veličanstva njegova. Ponosite oči čovečije poniziće se, i visina ljudska ugnuće se, a Gospod će sam biti uzvišen u onaj dan. Jer će doći dan Gospoda nad vojskama na sve ohole i ponosite i na svakoga koji se podiže, te će biti poniženi.« »Tada će baciti čovek idole svoje srebrne i idole svoje zlatne, koje načini sebi da im se klanja, krticama i slepim miševima. Ulazeći u raseline kamene i u pećine kamene od straha Gospodnjega i od slave veličanstva njegova, kada ustane da potre zemlju.« (Isaija 2,10-12. 20.21)

Kroz pukotinu u oblacima blista zvezda čiji je sjaj četvorostruko povećan u odnosu na tamu. Ona uliva nadu i radost vernima, ali i strogost i gnev prestupnicima Božjeg zakona. Oni koji su sve žrtvovali za Hrista sada su sigurni, sakriveni kao da se nalaze u okrilju Gospodnjeg šatora. Oni su bili okušani, i pred svetom i pred protivnicima istine, i pokazali svoju vernost Onome koji je umro za njih. Čudesna promena dogodila se u onima koji su sačuvali svoju čestitost u trenutku kada su se suočavali sa smrću. Iznenada su bili oslobođeni mračne i strašne tiranije ljudi pretvorenih u demone. Njihova lica, sve donedavno bleda, zabrinuta i iscrpljena, sada su ozarena divljenjem, verom i ljubavlju. Njihovi glasovi se podižu u pobedničkoj pesmi: »Bog nam je utočište i sila, pomoćnik koji se u nevoljama brzo nalazi. Zato se nećemo bojati da bi se i zemlja premestila i gore se prevalile u srce morima. Neka buči i kipi voda njihova, neka se planine tresu od vala njihovih!« (Psalam 46,1-3)

Dok se ove reči pune svetog poverenja uzdižu Bogu, oblaci se povlače i zvezdano nebo postoje vidno, neizrecivo lepo nasuprot crnom i gnevnom svodu sa obe njegove strane. Slava nebeskog grada blista s njegovih širom otvorenih vrata. I onda se prema nebu ocrtava ruka koja drži dve sastavljene ploče. Prorok kaže: »Nebesa oglasiše pravdu njegovu, jer je taj sudija Bog!« (Psalam 50,6) Sveti Zakon, izraz Božje pravednosti, koji je usred grmljavine gromova i plamena bio proglašen sa Sinaja kao čovekov vodič u životu, sada se ponovo objavljuje ljudima kao pravilo po kome će im biti suđeno. Ruka otvara ploče, tako da se vide propisi Dekaloga kao da su napisani ognjenim perom. Reči su tako jasne da ih svi mogu pročitati. Sećanja se bude, tama sujeverja i jeresi gubi se iz svakog uma i Božjih deset reči, tako kratkih, shvatljivih i autoritativnih, pojavljuju se na vidiku svim stanovnicima Zemlje.

Užas i očajanje onih koji su gazili Božje svete zahteve, nije moguće opisati. Gospod im je dao svoj sveti Zakon, trebalo je zato da svoj karakter uporede s njime, da shvate svoje nedostatke dok još imaju prilike za pokajanje i reformu, ali su oni u želji da osiguraju naklonost sveta, odbacili njegove propise i pozivali i druge da ih krše. Pokušali su da nateraju i Božji narod da krši Njegov dan odmora. Sada su osuđeni po istom Zakonu koji su prezirali. S neumoljivom jasnoćom shvataju da nemaju izgovora. Sami su izabrali kome će služiti i kome će se klanjati. »Tada ćete se vratiti i videćete razliku između pravednika i bezbožnika, između onoga koji služi Bogu i onoga koji mu ne služi.« (Malahija 3,18)

Neprijatelji Božjeg zakona, od propovednika do poslednjeg vernika, stiču sada novi pojam o istini i dužnosti. Prekasno uviđaju da je dan odmora po četvrtoj zapovesti pečat živoga Boga. Prekasno uviđaju pravu prirodu lažnog dana odmora i peščanog tla na kome su zidali. Kasno uviđaju da su se borili protiv samoga Boga. Verski učitelji vodili su duše u propast, govoreći da ih vode prema rajskim vratima. Sve do dana konačnog obračuna ljudi neće uspevati da shvate kako je velika odgovornost onih koji obavljaju svetu službu i kakve su strašne posledice njihove nevernosti. Tek u večnosti moći ćemo pravilno da procenimo šta znači gubitak jedne duše. Strašna će biti sudbina onoga kome će Bog kazati: »Idi od mene, zli i lenjivi slugo!«

Sa Neba se čuje Božji glas, koji objavljuje dan i čas Isusovog dolaska, koji proglašava večni zavet sa svojim narodom. Njegove reči odjekuju Zemljom kao tutnjava najsnažnije grmljavine. Pripadnici Božjeg Izrailja stoje i slušaju, očiju upravljenih prema nebu. Njihova lica obasjana su Njegovom slavom, blistaju kao Mojsijevo lice posle povratka sa Sinaja. Bezakonici nisu u stanju da ih gledaju. Kada nad onima koji su proslavili Boga svetkujući Njegov dan odmora, bude izrečen blagoslov, začuće se snažan uzvik pobede.

Uskoro se na istoku pojavljuje mali crni oblak, upola manji od čovekove šake. To je oblak koji okružuje Spasitelja i koji izdaleka izgleda kao da je okružen tamom. Pripadnici Božjeg naroda znaju da je to znak Sina čovečijega. U svečanoj tišini posmatraju kako se približava Zemlji, kako postaje sve svetliji i sve slavniji, dok se konačno ne pretvori u veliki beli oblak, čija je osnova kao oganj koji proždire, dok iznad njega lebdi duga zaveta. Isus dolazi kao moćni pobednik. Sada više nije »Čovek bola«, koji treba da ispije gorku čašu sramote i muka, već dolazi kao Pobednik nad Nebom i Zemljom, da sudi i živima i mrtvima. Dolazi kao »Veran i istinit« koji »sudi po pravdi i vojuje«. »I vojske nebeske iđahu za njime!« (Otkrivenje 19,11.14) Sveti anđeli s pesmama nebeskih melodija kao nepregledno, nebrojeno mnoštvo, prate Ga na tom putu. Nebeski svod izgleda kao da je ispunjen blistavim bićima »deset tisuća puta deset tisuća, i tisuća tisuća«. Nijedno ljudsko pero nije u stanju da opiše ovaj prizor; nijedan smrtni um nije sposoban da shvati njegovu veličanstvenost. »Slava njegova pokri nebesa, i zemlja se napuni hvale njegove. Svetlost mu beše kao sunce.« (Avakum 3,3.4) Pošto ovaj živi oblak prilazi sve bliže, svako oko prepoznaje Kneza života. Nikakva trnova kruna ne ranjava svetu glavu, već dijadema slave počiva na Njegovom svetom čelu. Njegovo sjajno lice nadmašuje blistavilo podnevnog Sunca. »I imaše na haljini i na stegnu svojemu ime napisano: car nad carevima i gospodar nad gospodarima.« (Otkrivenje 19,16)

U Njegovoj prisutnosti »u svih se lica promenila i pobledela«, dok one koji su odbacili Božju milost zahvata užas večnog očajanja. »Srce se rastopi, kolena udaraju jedno o drugo… i lica su svima pocrnela.« (Jeremija 30,6; Naum 2,10) Pravedni takođe uzvikuju drhtavim glasom: »Ko može opstati?« Anđeoska pesma je umuknula, i nastaje vreme užasne tišine. Sada se čuje Isusov glas, koji govori: »Dosta ti je moja blagodat!« Lica pravednih postaju ozarena, radost ispunjava svako srce, a anđeli podižu glas i ponovo započinju pesmu približavajući se Zemlji.

Car nad carevima spušta se na oblaku, okružen razbuktalim ognjem. Nebesa se savijaju kao knjiga, Zemlja drhti pred Njim, a svaka planina i svako ostrvo pokreću se sa svoga mesta. »Ide Bog naš i ne muči, pred njim je oganj koji proždire, oko njega je bura velika. Doziva Nebo ozgo i Zemlju, da sudi narodu svojemu!« (Psalam 50,3.4)

»I carevi zemaljski i boljari i bogati i vojvode i silni i svaki rob i svaki slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim, i govoriše gorama i kamenju: padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sedi na prestolu i od gneva Jagnjetova, jer dođe veliki dan gneva njegova i ko može opstati?« (Otkrivenje 6,15-17)

Podrugljivo ismevanje je prestalo. Lažljive usne primorane su da ućute. Umukla je zveka oružja, buka bitke, vika ratnika koji se bore »odeće u krv uvaljane«. (Isaija 9,5) Ništa se više ne čuje osim molitve glasa plakanja i naricanja. Sa usana koje su sve donedavno izgovarale samo reči poruge, otima se uzvik: »Jer dođe veliki dan gneva njegova i ko može opstati?« Bezakonici se mole da budu pokopani lavinom gorskih stena, da ne bi gledali lice Onoga koga su prezreli i odbacili.

Oni dobro poznaju taj glas, koji prodire sve do ušiju mrtvih. Koliko puta su ih Njegove blage, nežne reči pozivale na pokajanje. Koliko puta su ih prepoznali u dirljivim pozivima prijatelja, brata, Otkupitelja? Onima koji su odbacili Njegovu blagodat ništa ne izražava takvu osudu, ništa tako ne optužuje kao taj glas koji ih je tako dugo preklinjao: »Vratite se, vratite se sa zlih putova svojih, jer zašto da mrete!« (Jezekilj 33,11) O, kada bi bar njih bio glas nekog neznanca! Isus kaže: »Što zvah, ali ne hteste, pružah ruku svoju, ali niko ne mari! Nego odbaciste svaki savet moj, i ukora mojega ne hteste primiti!« (Priče 1,24.25) Taj glas budi uspomene koje bi najradije zaboravili – sećanja na prezrene opomene, odbačene pozive, zanemarene prednosti.

Prisutni su i oni koji su se rugali Hristu u vreme Njegovog poniženja. S neodoljivom snagom vraćaju im se u sećanje Paćenikove reči kada je, posle pitanja poglavara svešteničkog, svečano izjavio: »Odsele ćete videti sina čovečijega gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim!« (Matej 26,64) Sada Ga gledaju u Njegovoj slavi, ali tek treba da Ga vide kako sedi s desne strane Veličine.

Oni koji su se rugali Njegovom tvrđenju da je Božji Sin, sada su ostali bez reči. Tu je oholi Irod koji se podsmevao Njegovoj vladarskoj tituli i naredio vojnicima, da Ga iz podsmeha krunišu kao cara. Tu su i oni isti ljudi koji su svojim bezbožnim rukama stavili na Njegovo telo purpurni plašt, na Njegovo sveto čelo trnovu krunu, i u Njegove ruke, koje se nisu opirale, lažnu vladarsku palicu; koji su, klanjajući se pred Njime, izgovarali bogohulne reči. Ljudi koji su udarali i pljuvali Kneza života, sada izbegavaju Njegov prodorni pogled i pokušavaju da pobegnu od nadmoćne slave Njegovog prisustva. Oni koji su njegove noge i ruke prikovali klincima, vojnici koji su proboli kopljem njegova rebra, gledaju ožiljke s užasom i žaljenjem.

Sveštenici i glavari sa užasnom jasnoćom sećaju se zbivanja na Golgoti. Uzdrhtali od užasa sećaju se kako su, sa sotonskim uživanjem mahali glavom i uzvikivali: »Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta, pa ćemo ga verovati! On se uzdao u Boga; neka mu sada pomogne ako mu je po volji, jer govoraše: ja sam Sin Božji!« (Matej 27,42.43)

Živo se sećaju i Spasiteljeve priče o vinogradarima koji su odbili da svome gospodaru daju rodove vinograda, koji su zlostavljali njegove sluge i ubili njegovog sina. Sećaju se i osude koji su sami izgovorili: da će gospodar vinograda »zločince zlom smrću pomoriti«! U grehu i kazni ovih nevernih ljudi sveštenici i glavari vide sebe, svoje ponašanje i svoju pravednu sudbinu. I iz njegovih usta odjekuje glas samrtne agonije. Glasnije nego uzvik »Raspni ga! Raspni ga«, koji je odjekivao jerusalimskim ulicama, sada se razleže očajnički vapaj: »On je Božji Sin! On je istinski Mesija!« Pokušavaju da pobegnu iz blizine Cara nad carevima. Uzaludno pokušavaju da se sakriju u dubokim raselinama u zemlji, nastalih delovanjem poremećenih prirodnih elemenata.

U životu svih ljudi koji su odbacili istinu postoje trenuci kada se savest budi, kada se u sećanje vraćaju mučne uspomene iz života provedenog u licemerstvu i kada se duša grči pred navalom uzaludnog žaljenja. Međutim, šta mogu predstavljati ti trenuci u poređenju sa grižom savesti onoga dana kada »kao pustoš dođe čega se bojite«, kada »pogibao vaša kao oluja dođe«? (Priče 1,27) Oni koji su želeli da unište Hrista i Njegov verni narod sada su postali svedoci slave koja počiva na njima. U svom užasu slušaju glasove svetih koji u radosnoj pesmi uzvikuju: »Ovo je Bog naš, njega čekasmo, i spašće nas!« (Isaija 25,9)

Usred kolebanja zemlje, sevanja munja i grmljavine gromova, glas Božjega Sina poziva zaspale svete. On gleda grobove pravednih, i podižući ruke prema nebu, uzvikuje: »Probudite se, probudite se, probudite se vi koji spavate u prahu zemaljskome i ustanite!« Na po celoj širini Zemlji, mrtvi će čuti Njegov glas, i oživeće svi koji Ga budu čuli. Cela Zemlja odjekivaće od koraka neizmernog mnoštva iz svakog plemena i kolena i jezika i naroda. Iz tamnice smrti oni će naći izlaz, odeveni u besmrtnu slavu, uzvikujući: »O, smrti, gde ti je žalac? O, grobe, gde ti je pobeda?« (1. Korinćanima 15,55; po engleskom originalu) Živi pravednici i vaskrsli sveti sjedinjavaju svoje glasove u dugom, radosnom glasu pobede.

Svi oni izlaze iz svojih grobova istoga stasa kao kada su ušli u njega. Adam, koji stoji usred mnoštva vaskrslih, dostojanstvenog je rasta i veličanstvene građe, samo malo niži od Božjeg Sina. Upadljivo se razlikuje od ljudi kasnijih naraštaja; i po tome se može zapaziti koliko se ljudski rod izrodio. Međutim, svi ustaju u svežini i životnoj snazi večne mladosti. U početku, čovek je bio stvoren po Božjem obličju, ne samo po karakteru, već i po obliku i izgledu. Greh je izopačio i skoro izbrisao božansko obličje u čoveku, ali Hristos je došao da obnovi ono što je bilo izgubljeno. On će promeniti naše poniženo telo i oblikovati ga prema svome slavnome telu. Smrtno, propadljivo telo, lišeno lepote, nekada poniženo grehom, postaje savršeno, lepo i besmrtno. Svi nedostaci i mane ostaće u grobu. S obnovljenim pravom na plodove drveta života u davno izgubljenom Edemu, otkupljeni će »uzrasti« (Malahija 4,2) do pune visine ljudskog roda u njegovom prvobitnom stanju. Poslednji zaostali tragovi prokletstva greha biće uklonjeni, a Hristovi verni pojaviće se u »lepoti Gospoda Boga našega«, odražavajući savršeni lik svoga Gospoda svojim umom, dušom i telom. O, divnog li otkupljenja, o kome smo tako dugo razgovarali, kome smo se tako dugo nadali, razmišljali sa žarkim očekivanjem, ali koje nikada nismo potpuno shvatali!

Živi pravednici preobrazili su se »ujedanput, u trenuću oka«. Na zvuk Božjega glasa, bili su proslavljeni; sada su postali besmrtni i zajedno sa uskrslim svetima uzeti u susret Gospodu na Nebo. Anđeli okupljaju izabrane Njegove »od četiri vetra, od kraja zemlje do kraja neba«. (Marko 13,27) Sveti anđeli predaju malu decu u naručje njihovim majkama. Prijatelji koje je smrt tako dugo rastavljala, sada se sjedinjuju da se nikada više ne rastanu, i s radosnim pesmama zajedno se upućuju prema Božjem gradu.

Sa svake strane kola od oblaka nalaze se krila, a ispod njih živi točkovi, i kada se kola pokrenu napred, točkovi uzvikuju: »Svet!«, i krila pokrećući se uzvikuju: »Svet!« i anđeoska pratnja kliče: »Svet, svet, svet je Gospod Bog Svedržitelj!« Dok kola lete prema Novom Jerusalimu, otkupljeni oduševljeno kliču u trenutku: Aliluja.«

Pre nego što će ući u Božji grad, Novi Jerusalim, Spasitelj svojim sledbenicima dodeljuje znake pobede i simbole njihovog carskog dostojanstva. Blistavi redovi postavljeni su u obliku praznog četvorougla oko njihovog Cara, čiji se lik svojim veličanstvom uzdiže visoko iznad svetih i anđela, i čije lice blista nežnom ljubavlju prema svima. U bezbrojnom mnoštvu otkupljenih svaki pogled usmeren je prema Njemu, svako oko posmatra slavu Onoga »koji beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka i u stasu mimo sinove čovečje«. (Isaija 52,14) Isus svojom desnom rukom stavlja krunu slave na glavu svakog pobednika. Za svakoga je pripremio krunu koja nosi njegovo »novo ime« (Otkrivenje 2,17), i natpis: »Svet Gospodu!« Svaka ruka dobija pobedničku palmovu granu i sjajnu harfu. A kada anđeo zapovednik da znak, svaka ruka počinje vešto da prebira po žicama na harfi izvodeći bogatim, melodičnim tonovima prijatnu muziku. Neizreciva radost ispunjava svako srce, i svaki glas odjekuje zahvalnom pesmom: »Onome koji nas ljubi i umi nas od greha naših krvlju svojom; i učini nas carevima i sveštenicima Bogu i Ocu svojemu, tome slava i država u vek veka! Amin!« (Otkrivenje 1,5.6)

Pred otkupljenim mnoštvom je Sveti grad. Isus širom otvara biserna vrata narodu koji je održao istinu. I tu vide Božji raj, dom u kome je Adam boravio pre nego što je pogrešio. Tada se čuje glas, lepši od svake muzike koja je ikada doprla do ušiju smrtnika, kako govori: »Vaša borba je završena!« »Uđite, blagosloveni Oca mojega, primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta!«

Tako se ispunila Spasiteljeva molitva koju je izgovorio za svoje učenike: »Hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja!« »Bez greha i bez mane… prave pred slavom svojom u radosti!« (Juda 24) Hristos predstavlja svome Ocu one koje je otkupio svojom krvlju, govoreći: »Evo mene i dece koju si mi dao!« »One koje si mi dao, sačuvah!« O, kakvog neuporedivog čuda otkupiteljske ljubavi! O, kakvog li zanosa kada svemogući Otac, gledajući otkupljene, ugleda svoj lik, kada vidi da je uklonjen nesklad izazvan pojavom greha, da je izbrisano njegovo prokletstvo, i da je čovečansko ponovo u skladu s Bogom!

Isus, s neizrecivom ljubavlju pozdravlja svoje verne i prima ih u radost njihovog Gospodara. Spasiteljeva radost je u tome što u svom carstvu slave vidi one koji su spaseni Njegovim mukama i Njegovim poniženjem. Otkupljeni će učestvovati u Njegovoj radosti, kada među spasenima budu videli one koje su svojim molitvama, svojim radom i svojim žrtvama ljubavi zadobili za Hrista. Neizreciva radost ispuniće njihovo srce, dok se budu okupljali oko velikog belog prestola i kada ugledaju one koje su zadobili za Hrista, kada otkriju da su neki zadobili druge, a drugi još mnoge, i da su svi zajedno stigli u luku mira da svoje krune polože pred Isusove noge i da Ga slave tokom beskrajnih vekova večnosti.

I dok otkupljeni budu dobrodošlicom dočekivani u Božjem gradu, vazduhom će se prolamati radosni uzvici proslavljanja Boga. Dva Adama upravo treba da se sretnu! Božji Sin ispruženih ruku dočekuje praoca našeg roda – biće koje je On stvorio, koje je sagrešilo protiv svoga Stvoritelja, i zbog čijeg greha Spasitelj nosi ožiljke raspeća. Kada Adam prepozna tragove strašnih klinova, ne pada na grudi svome Gospodu, već se ponizno baca pred Njegove noge, uzvikujući: »Dostojno je, dostojno je Jagnje zaklano!« Spasitelj ga nežno podiže i pozove da još jednom pogleda edemski dom iz koga je tako dugo bio progonjen.

Posle izgnanstva iz Edema, Adamov život na Zemlji bio je ispunjen tugom. Svaki uveli list, svaka žrtvovana životinja, svaka mrlja na prekrasnom licu prirode, svaki nedostatak u čovekovom karakteru, sve ga je podsećalo na njegov greh. Strašan je bio bol izazvan kajanjem, dok je gledao kako se bezakonje umnožava, dok je kao odgovor na svoje opomene dobijao prigovore da je lično uzrok svakog greha. Strpljivo i ponizno podnosio je skoro hiljadu godina kaznu za svoj prestup. Iskreno se kajao zbog svoga greha i oslanjao na zasluge obećanog Spasitelja, pa je i umro s nadom u vaskrsenje. Božji Sin je iskupio čovekov neuspeh i pad; i sada, zaslugom dela pomirenja, Adam se mogao vratiti na svoj prvobitni položaj.

Ponesen radošću, posmatra drveće u kome je nekada uživao – ono isto drveće čije plodove je sakupljao u vreme svoje bezgrešnosti i radosti. Vidi loze koje je svojim rukama negovao, cveće oko koga se nekada s ljubavlju starao. Njegov um prihvata stvarnost tog prizora, on zna da je to zaista obnovljeni Edem, lepši nego onda, kada je bio izagnan iz njega. Spasitelj ga poziva da priđe drvetu života, uzima slavni plod i daje mu da jede. Adam se osvrće oko sebe i vidi mnoštvo pripadnika svoje otkupljene porodice u Božjem raju. Tada svoju blistavu krunu stavlja pred Isusove noge, baca Mu se na grudi i grli Otkupitelja. Uzima zlatnu harfu i nebeska prostranstva odjekuju pobedničkom pesmom: »Dostojno je, dostojno je Jagnje zaklano, i živo!« Adamova porodica prihvata pesmu, a onda, stavljajući svoje krune pred Spasiteljeve noge, klanja se pred Njim s obožavanjem.

Ovaj susret prate anđeli koji su plakali prilikom Adamovog pada i radovali se kada se Isus, posle svog vaskrsenja, uzneo na Nebo, omogućavajući svima koji su verovali u Njega da izađu iz svojih grobova. Sada posmatraju dovršeno delo otkupljenja, i svoje glasove sjedinjuju u pesmi hvale.

Na kristalnom moru pred prestolom, na staklenom moru koje izgleda kao da je pomešano s ognjem – jer blista od Božje slave – okupljeno je mnoštvo onih koji »pobediše zver i ikonu njezinu i žig njezin i broj imena njezina«. Oni stoje s Jagnjetom na gori Sionu, »imajući harfe Božje«, sto i četrdeset i četiri hiljade otkupljenih među ljudima. Tada se čuje, »kao glas voda mnogih, i kao glas groma velikoga« »glas svirača koji udaraju u harfe svoje«. Oni pevaju »pesmu novu« pred prestolom, pesmu koju niko ne može naučiti osim onih sto i četrdeset i četiri hiljade. To je pesma Mojsijeva i Jagnjetova – pesma oslobođenja. Niko, osim sto i četrdeset i četiri hiljade ne može da nauči tu pesmu, jer je to pesma njihovog iskustva – iskustva koje nijedna druga grupa nikada nije stekla. »Oni idu za Jagnjetom kud god ono pođe.« Oni, pošto su bili preneseni sa Zemlje, otkupljeni među živima, računaju se među »prvence Bogu i Jagnjetu«. (Otkrivenje 15,2.3; 14,1-5) »Ovo su koji dođoše od nevolje velike«, oni su prošli kroz vreme nevolje kakve nije bilo otkako je ljudi, izdržali su strah muke Jakovljeve, stajali su bez Posrednika u vreme poslednjeg izlivanja Božjih sudova. Međutim, bili su izbavljeni, jer »opraše haljine svoje i ubeliše haljine svoje u krvi Jagnjetovoj«. »U njihovim ustima ne nađe se prevara, jer su bez mane pred« Bogom. »Zato su pred prestolom Božjim i služe mu dan i noć u crkvi njegovoj i onaj što sedi na prestolu useliće se u njih.« Videli su zemlju opustošenu glađu i pomorom, osetili su Sunce koje je imalo snagu da pali ljude velikom vrućinom, a oni sami izdržali su patnje, glad i žeđ. Ali, »više neće ogladneti ni ožedneti i neće pasti na njih sunce, niti ikakva vrućina. Jer Jagnje, koje je nasred prestola, pašće ih, i uputiće ih na izvore žive vode; i Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih.« (Otkrivenje 7,14-17)

U svim vekovima Spasiteljevi izabrani su bili odgajani i disciplinovani u školi nevolje. Hodali su uskim putevima na Zemlji, i pročišćavali se u peći nevolje. Isusa radi trpeli su protivljenje, mržnju, klevete. Išli su za Njim kroz žestoke sukobe, bili spremni na samoodricanje i doživljavali gorka razočaranja. Na temelju vlastitog bolnog iskustva sa grehom shvatili su njegovu zloćudnu silu, njegovu moć, krivicu, jad koji donosi i naučili da ga gledaju s odvratnošću. Svest o neizmernosti žrtve prinesene da bi se svet očistio od greha, učinila je da postanu ponizni i ispunila njihovo srce zahvalnošću i hvalom, koje oni koji nikada nisu pali u zamke greha ne mogu da shvate. Oni mnogo vole, jer im je mnogo oprošteno. Pošto su učestvovali u Hristovim patnjama, osposobljeni su da s Njim učestvuju i u Njegovoj slavi.

Božji naslednici dolaze iz potkrovlja, iz koliba, iz tamnica, sa lomača, s planina, iz pustinja, iz pećina u zemlji, iz morskih dubina. Na Zemlji su bili »u sirotinji, u nevolji, u sramoti«. Milioni su otišli u grob natovareni sramotom zato što su uporno odbijali da se pokore prevarljivim zahtevima sotone. Ljudski sudovi su ih osuđivali kao najgore zločince. Međutim, sada je njihov »sudija Bog«. (Psalam 50,6). Sada se zemaljske osude menjaju. »Sramotu naroda svojega ukinuće.« (Isaija 25,8) »I oni će se prozvati narod sveti, iskupljenici Gospodnji.« On je odredio da im da »nakit umesto pepela, ulje radosti umesto žalosti, odelo za pohvalu mesto duha tužnoga« (Isaija 62,12; 61,3) Više nisu slabi, izmučeni, isterani, potlačeni. Od sada će uvek s Gospodom biti. Stoje pred prestolom odeveni u odeću bogatiju od one koju su nosili najugledniji ljudi na Zemlji. Krunisani su dijademama slavnijim od onih koje su ikada bile stavljene na čelo zemaljskih vladara. Dani bola i plakanja zauvek su prestali. Car slave obrisao je suze sa svakog lica, svaki uzrok bola je uklonjen. Dok mašu palmovim granama, pevaju pesme hvale, jasne, ugodne i skladne, svi glasovi prihvataju melodiju, sve dok pesma ne ispuni nebeska prostranstva: »Spasenje Bogu našemu koji sedi na prestolu i Jagnjetu!« Svi stanovnici Neba složno odgovaraju: »Amin, blagoslov i slava i premudrost i hvala i čast i sila i jačina Bogu našemu u vek veka!« (Otkrivenje 7,10.12)

U ovom životu mi smo u stanju da steknemo površne pojmove o prekrasnoj temi otkupljenja. Svojim ograničenim razumom možemo veoma pažljivo da razmatramo sramotu i slavu, život i smrt, pravdu i milost, koje su se susrele na krstu, ali ni s najvećim naprezanjem svojih mentalnih mogućnosti ne možemo dosegnuti njegovo puno značenje. Dužinu i širinu, dubinu i visinu otkupiteljske ljubavi možemo samo nejasno shvatiti. Plan otkupljenja nećemo potpuno shvatiti, čak ni onda, kada se kao otkupljeni budemo videli kao što smo viđeni i znali kao što smo poznati, već će se tokom beskrajnih vekova večnosti nove istine neprestano otkrivati u našem zadivljenom i ushićenom umu. Iako je došao kraj zemaljskim bolima, i žalostima i iskušenjima, iako je uklonjen i njihov uzrok, Božji narod zauvek će sačuvati jasno i razumno saznanje o ceni koja je plaćena za spasenje.

Hristov krst biće osnovna tema proučavanja i pesma otkupljenih tokom cele večnosti. U proslavljenom Hristu oni će gledati Hrista raspetoga. Nikada neće zaboraviti da je Onaj čija je sila stvorila i održavala bezbrojne svetove u beskrajnim svemirskim prostranstvima, dragi Božji Sin, Veličanstvo Neba, Onaj koga heruvimi i sjajni serafimi sa uživanjem obožavaju – ponizio samoga sebe da bi uzdigao grešnoga čoveka, da je prihvatio krivicu i sramotu greha, da je podneo da Otac okrene svoje lice od Njega, sve dok boli izgubljenog sveta nisu slomili Njegovo srce i prekratili Njegov život na golgotskom krstu. Čuđenje i obožavanje svemira zauvek će buditi činjenica da se Stvoritelj svih svetova, Sudija svih stvorenja, odrekao svoje slave i ponizio iz ljubavi prema čoveku. Kada bezbrojne čete spasenih budu videle svoga Otkupitelja i večnu slavu Oca koja blista s Njegovog lica, dok budu posmatrali Njegov presto, koji je od večnosti, kada budu saznali da Njegovom carstvu nema kraja, oni će oduševljeno zapevati pesmu: »Dostojno je, dostojno je Jagnje zaklano, koje nas je otkupilo Bogu svojom dragocenom krvlju!«

Tajna krsta objašnjava sve ostale tajne. U svetlosti koja se širi sa Golgote božanske osobine koje su nas ispunjavale strahom i poštovanjem izgledaju prekrasne i privlačne. Milost, nežnost, i očinska ljubav kao da se sjedinjuju sa svetošću, pravednošću i silom. Dok posmatramo veličanstvenost Njegovog visokog i uzvišenog prestola, doživljavamo Njegov karakter u njegovom najnežnijem ispoljavanju, i shvatamo, kao nikada do tada, puno značenje imena nastalog iz ljubavi: »Oče naš!«

Videćemo tada da Onaj koji je neizmeran u mudrosti nije mogao da načini nijedan drugi plan za naše spasenje osim plana po kome je žrtvovao svoga Sina. Jedina naknada za tu žrtvu biće naseljavanje Zemlje otkupljenim bićima, svetim, srećnim i besmrtnim. Radost otkupljenih je posledica Spasiteljevog sukoba sa silama tame, ona će veličati Božju slavu tokom cele večnosti. Vrednost jedne duše tako je velika da je Otac zadovoljan cenom koju je platio, a i sam Hristos će, gledajući plodove svoje velike žrtve, osećati neizmerno zadovoljstvo.